Београд данас нема снаге да направи избор, и зато је будућност српско-руске политике после Јужног тока више у рукама Путина.

Има једна разорна тачка у српском менталитету, за коју никад нећемо сазнати да ли је била кока и или јаје његове губитничке црте. Реч је о овдашњем обичају да се у катастрофама које нам се догађају редовно поставља питање „ко је крив“, али тек као емоција и врисак, потпуно с ону страну било каквог озбиљног разматрања одговорности.

Обустављање Јужног тока – а то за Србију, да се не лажемо, јесте катастрофа, највећа после проглашења независности Косова – отворило је врата деструктивнима. Еврофанатици су кривце на прву нашли у непоузданим Русима и наивним српским властима, бившим и садашњој, које су нам годинама мазале очи гасоводом. Али европејцима је промакло да, на пример, наивност примете и у немачким, француским и италијанским компанијама, које су пукле паре у пропалом пројекту. Што се бриселске Србије тиче, ствари су јасне: Руси да иду кући, а Србија тамо где би одавно била да се није замајавала Јужним током – у ЕУ.

Не добацују даље ни русофили, који кривицу виде у српској влади, која је, кажу, опструисала Јужни ток. Иако је то било за очекивати од њих, русофили од наших чак мање оптужују Брисел и Вашингтон, једине праве кривце. А, ако имамо кривца и ако његову кривицу поставимо на један начин где је реч о одговорности, а не о бесу, можда се примакнемо и одговору на питање шта да радимо.

Питање јефтине енергије питање је раста и развоја. Нема гаса, нема енергије; нема енергије, нема развоја, осим ако не верујемо у комбинације овдашњих петоколонашких пера како ће гас до Србије стизати бродовима преко Атлантика, који ће, да не губе време, у пловидби ветрењачама прерађивати америчке шкриљце. Како дођу до хрватске обале – а одакле би друго нама стигло нешто добро – гас ће бити спреман за шпорете. Како нас теши Душан Рељић, један од овдашњих каријерних германофила, више нам и не треба: све смо старији, све млађи умиремо, све нас је мање и ко би од нас и очекивао да такви покрећемо индустрију.

Један овако монструозан аргумент – а шта ту није па тачно, рећи ће еврофили – показује, међутим, да није тренутак за шалу, већ за једини могући закључак. ЕУ и САД својим геополитичким амбицијама жртвовале су развој не само земаља Балкана него и Италије, Мађарске и Аустрије, тако да ће после споразума са Путином Ердоган својим/руским гасом да добаци таман до тамо где је стао Сулејман Величанствени у 16. веку. Ако смо се сложили с тим да су нам Брисел и Вашингтон, па и Берлин, прекинули једину шансу за развој, остаје питање можемо ли да имамо поверења у реформе које су нам прописали као услов развоја, утолико пре што нам је Јужни ток доносио мало више од овог постмодерног лапота над пензионерима и претварањем нерођених нараштаја у кметове беземљаше? Наравно да не можемо.

Хајде да видимо шта је то урадио Путин са турским премијером, осим што му је помогао да оствари Сулејманов сан у замену за Николајев – да Русија својим цевима, истина гасним, изађе на Босфор, на коме је остало још много тога од некадашњег пупка света? Свој финансијски, политички и сваки други губитак у Европи, на западу, Русија ће надокнадити на Југу и Истоку. Нема сумње да ће после Кине и Турске, чији гасовод – а то је много више од симболике – у кубик истог капацитета као Јужни ток, на ред доћи Египат, Индија, Пакистан и Јапан, кључне земље евроазијског копна, којим је, као и Ердогану, постало одвећ тесно у западној геополитичкој парадигми.

Да ли то значи да Русија коначно напушта Европу?

И да и не. Не треба заборавити, у највећем делу Путинових ранијих мандата на врху његових спољнополитичких приоритета било је грађење односа са европским земљама. Ти односи, посебно са Немачком, прекинути су интервенцијом из Вашингтона можда у последњи час после кога би постали неповратни, тако да се Украјина, како то и Путин објашњава, појавила тек као мотив и маљ којим је спречена интеграција евроазијског копна.

Фасцинира, међутим, колико западни лидери, без спобности да свет сагледају изван себе, нису у стању да слушају друге. Да јесу, не би били изненађени још једним Путиновим кораком којим овај излази из Европе, јер тај корак био је најављен пре само неколико недеља валдајским говором руског председника, у коме је рекао да је време руског повлачења прошло. После овога, може ли Ангела Меркел, колико год да јој пуца прслук за развој Балкана, да буде сигурна да ће догодине у ово доба тећи гас Северним током?

Европа, чији губици у трговинском рату су једнаки губицима Русије, чак и већи ако се има у виду да она има мањи капацитет од Русије да изађе на алтернативна тржишта, остаје територија коју су дефинисала два велика рата. Она је, наиме, место високих цивилизацијских достигнућа са потенцијалом да малом променом животних услова склизне у најбруталније варварство. Варварство јесте данас најлогичнији европски излаз, а то значи да или ће се Европа мобилисати као НАТО пешадија у војном удару на Русију или ће се обрачунати са својом владајућом класом како би на једини начин раскинула њене погубне обавезе према Вашингтону.

Русија дакле неће напустити Европу, само ће престати да зарађује паре у њој, биће мање руског новца у европским банакама, тешко да ће руска владајућа класа и даље свој сан о успеху оверавати некретнинама у Монте Карлу, биће све мање маладеца на Итону. Речју, руска политика према Западу до сада је била конструктивна, баш онако како може да буде конструктивна улога онога ко жели да уђе у клуб и политиком штити свој новац и инвестиције.

Али та времена су прошла. Русија не може да окрене леђа Европи таман онолико колико јој је украјински нож из Европе забијен у меки трбух. Руски однос према Европи биће све искључивије у служби заштите територијелних и геополитиччкијх интереса, свеједно хоће ли се ти интереси бранити у Донбасу и Кијеву, или у Београду и Берлину, међу европским антиглобалистима или евроскептичним партијама од Варшаве до Кабо да Рока.

Време је да Европа упозна једно друго лице Русије, опасније и суровије, таман онакво каквим су га описали европски медији у мирним годинама, кад је Москва још настојала да постигне договор, одбијајући да се искључиво повинује вољи Запада.

Питање од милион долара је: хоће ли и Србија видети такво лице Русије? Хајде да видимо.

Србија је за Јужни ток невина, као што је невина и Бугарска, којој се неоправдано учитава кривица уместо питања чиме је тој разореној земљи пролетос претио Џон Мекејн у улози мацоле америчке политике. Кривица Србије је, међутим, у томе што у чак четири владе од Путиновог превратничког минхенског говора 2007. године није искористила ни промил могућности које су јој се отварале осим Јужног тока. Јер, да имамо данас десет милијарди руских инвестиција у Србији, другачије би жалили Јужни ток. Овако, Русија је после Путиновог Минхена устајала, док је Србија већ 2008. године пала.

Парола „и ЕУ и Русија“, коју је лансирала Вучићева влада, колико год да јој се није могло веровати, јесте била покушај враћања клатна уназад, али после избијања украјинске кризе за њу није остало довољно ваздуха. Ни Запад ни Русија данас немају много ни времена ни простора да чекају на коју ће страну Србија пасти, и отуда су незадовољни њеним понашањем. С тим што су за последњих пар месеци ови први послали Вучићу неколико веома јасних претећих порука шта може да му се деси уколико његов избор буде погрешан. Одласком Јужног тока са хоризонта српских очекивања Кирби и Девенпорт га гледају отворених уста, уверени да све може да прочита из њиховог погледа: „Ако се сад не определиш, никад нећеш“.

Времена више нема. Оно које је Вучић купио играјући на Ангелу Меркел потрошили су догађаји пре него што је ико слутио. Нема чак ни времена да види хоће ли храбри Орбан умети да преживи америчке налете.

Ако буде пратио логику политичког континуитета, определиће се за Запад. Трајаће још неко време и испоручивати захтеве док физички може, али ће тешко избећи раздор унутар сопствене странке и ризиковаће формирање широког фронта од најмрачнијих националиста до пристојних суверениста против себе. Овај пут можда и гледајући лице оне друге Русије, спремне да се на страном терену понаша много дрскије него до сада, ако се разумемо. Ако у томе изгуби, биће крив за све чега било ко може да се сети. Ако победи, биће кроз пљачкашке реформе и регионално черупање Србије управитељ њеног коначног обарања на леђа, нечег што чак ни овде још није виђено. Дакле, биће заиста крив.

Ако се определи за Русију, мораће да уђе у оштар дисконтинуитет, готово у државни удар, са изборима или без њих. Све ће против њега подићи – од Блица и Курира преко Иве Јосиповића до Тачија и Едија Раме, од Срђе Поповића до подземља, од дрона до снајпера. Баш све.

Прву варијанту не може да преживи историјски и политички, другу не може животно, осим да се понаша веома брутално и да му се све то посрећи. Наравно, ове две варијанте нису наведене као могућности избора, већ као факат који сведочи да Вучић избора више нема. Он најбоље зна колико му је истекло време да се определи и колико много ризика и мало шанси дају и један и други. Зато ће наставити по старом, без могућности да изабере.

Иако није лудо веровати да је тамо где избора фактички нема једини избор морални, тек немогући избор за Вучића пут је Србије у добоку кризу са мрачним изгледима. Гледајући Србију и Русију у 25-годишњем континуитету, могло би се зато мирне душе рећи да је реч о саборцима, који су се разумевали некад више некад мање, али од којих је један остао рањен, крварећи иза непријатељских линија. Зато је овде данас на потезу Русија, а не Србија. На ономе што ће Русија рећи и урадити или на ономе што неће градиће се се српско-руска политика после Јужног тока. Где наше питање кривице неће замрачити питање одговорности. Све остало је хистерија и хропац.

(Нови стандард)

Ознаке: Александар Вучић, геополитика, ЕУ, Жељко Цвијановић, Русија, руска спољна политика, Србија