Прочитај ми чланакСукоб Тита и Стаљина био је сукоб две ауторитарне личности и оставио је многе последице у српском друштву, неке трајно.
Резолуција Информбироа, који је као кровна организација свих комунистичких партија света заменио Коминтерну, у којој је критиковано југословенско комунистичко руководство а која је усвојена баш на Видовдан 1948. у Букурешту, изазвала је први озбиљнији тектонски поремећај на светској политичкој сцени после Другог светског рата.
Штавише, Титово „Историјско ’не‘“ Стаљину био је једини успели покушај да се једна европска комунистичка партија отргне контроли Комунистичкој партији Совјетског Савеза.
На сукоб две комунистичке партије, југословенске и совјетске и два ауторитарна лидера, Тита и Стаљина, утицао је необичан сплет околности на Балкану тих година. Титове амбиције ишле су много даље од успостављања комунистичке власти на територији некадашње Краљевине Југославије.
Броз је желео да овлада и капијама Балкана — Трстом на северозападу и Солуном на југу, стварајући Велику Словенију и Велику Македонију. Због тога се, са једне стране, директно умешао у грађански рат у Грчкој комуниста и монархиста, а са друге се директно сукобио са западним савезницима, Британијом и САД, око Трста.
Стаљин, привржен споразуму са западним савезницима, није био спреман да подржи свог вазала у тим амбицијама, као што није био спреман да га подржи у амбицијама око стварања Балканске федерације.
Овај пројекат требало је да обухвати Југославију, Бугарску и Албанију, а са њим су били сагласне и и вође бугарских и албанских комуниста, Георги Димитров и Енвер Хоџа.
„Шта ви мислите, да ће Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, најјача држава на свету, допустити да прекинете и осујетите њихове линије на Балкану? Будалаштина. А ми (СССР) немамо чак ни морнарицу. Устанак у Грчкој мора да буде одмах и безусловно заустављен“, сведочи Милован Ђилас, у то време један од највиших југословенских комунистичких функционера, Стаљинове речи на једном од њихових последњих састанака.
Према речима историчара Бојана Димитријевића, био је то сукоб две личности, али је на њега утицао и особени, аутохтони развој партизанског покрета, који је током рата у контактима са западним савезницима стекао одређену дозу самосталности у политичким питањима на југоистоку Европе.
„Титове иницијативе о слању Југословенске армије у Албанију и интеграција Албаније и Бугарске у нову балканску федерацију и помоћ грчким устаницима биле су оне капи које су прелиле чашу неспоразума у односима Тита и Стаљина, односно југословенских и совјетских комуниста већ од завршетка Другог светског рата“, објашњава Димитријевић.
Када говори о сукобу две личности, Стаљинове и Титове, Димитријевић напомиње да се ради о две ауторитарне личности, израсле специфичне хијерархије, каква је била Комунистичка партија.
„Стаљин, као осведочени лидер такозване светске револуције и једне од сила победница у рату, локалне комунистичке лидере није третирао као себи равне, чак ни у првом или другом кругу његових блиских сарадника. Ту је, у Стаљиновој визији, и Титу било место. Међутим, Тито је, водећи тај аутохтони партизански покрет, израстао од једног партијског извршиоца и илегалца у лидера који се срео са британским премијером, који је код себе током рата имао британску и америчку мисију, у човека који је био свестан своје победничке и улоге и харизме. То је у њему повећало осећај самосталности и вере да може да изнесе један самостални пројекат“, каже Димитријевић.
Међутим, сам раскид, каже Димитријевић, за Тита је био веома тежак и пун неизвесности.
Разлоге сукоба Тита и Стаљина историчар Чедомир Антић види у борби за власт.
„Потпуно је било логично и у складу са принципима стаљинизма да онај који дође до мало веће моћи и власти напослетку страда. Брозов режим и тадашња Југославија били су утолико изузетак што су једини или можда међу реткима успели да се одупру Стаљиновој намери да уради оно што је радио широм социјалистичког света, односно пре тога широм Совјетског Савеза“, каже Антић.
Сукоби су тињали од раније, напомиње Антић. Још за време рата, покрет југословенских партизана, као најуспешнији комунистички герилски покрет у Европи, имао је амбиције које су превазилазиле циљеве борбе против окупатора (стварање нове власти, заседање Авноја). Ове амбиције биле су у нескладу са Стаљиновим намерама да одржи коалицију са западним савезницима.
После рата, поред односа према грађанском рату у Грчкој и стварању Балканске федерације, размимоилажења су била и око односа према Црвеној армији у Југославији, касније и према совјетским војним саветницима, а Тршћанска криза показала је, према Антићевим речима, да је Југославија спремна да због Трста започне нови светски рат, док СССР за то није био спреман.
Однос према совјетским војним саветницима био је један од првих реалних сукоба две земље и два лидера, каже Димитријевић, јер су совјетски саветници покушали да пренесу, како каже, шаблонизирану стварност из СССР-а. Југословенско искуство било је сасвим другачије, што је доводило до трзавица које су биле видљиве нарочито 1947.
„Оне су биле моменат кад у марту Стаљин одлучује да повуче војне саветнике и тада почиње интерну преписку са Титом и југословенским руководством, која ће резултирати видовданском одлуком да се јавно обзнани резолуција Информбироа“, каже Димитријевић.
С обзиром да је раскид са Стаљином био један од највећих ломова у савременој историји југословенских народа, последице тог раскида биле су, према Антићевим речима, веома тешке.
„Југославија се неколико година налазила пред тешким ратом, који би се вероватно завршио поразом југословенских комуниста, што би прерасло у већи рат. До тога, на срећу, није дошло. С друге стране, Југославија је, као последицу, прихватила један нови правац и у спољној и у унутрашњој политици, који је довео до тога да буде створена једна либерална верзија социјализма. Наводно либерална, она је била много подмуклија и много тежа по југословенско друштво него ригидни комунизам какав је успостављен 1945. Он је додатно оштетио демократске и антикомунистичке снаге зато што су оне из света непрекидно биле подстицане да прихвате ту ’реалност‘ и да зарад стабилности ништа не ради“, каже Антић.
Поред тешке изолације у којој се Југославија нашла, према Димитријевићевим речима, до доње границе функционисања, самоуправљање и готово укључивање Југославије у НАТО кроз систем западне војне помоћи и потписивање Балканског пакта са Грчком и Турском, главне су последице Титовог раскида са Стаљином. Несврстаност се појавила десетак година касније.
Тиме су, Антић сматра, Србија и Југославија, како каже, измештене из европских догађаја и када су се у њих вратиле, вратиле су се као реметилачки фактор и „Казабланка из времена Хладног рата“.
Титов раскид са Стаљином највише је последица оставио, каже Димитријевић, на српско и црногорско друштво.
„Та репресија која је изведена према присталицама Информбироа можда је испала драстичнија него што у суштини јесте зато што није била јавно позната и до средине осамдесетих година о њој се углавном није говорило или није смело говорити. Тако да је то једна од тих последица“, каже Димитријевић.
Осим тога, антируско опредељење које је имплементирано у време сукоба југословенских и совјетских комуниста било је карактеристично за југословенску али и за српску политику до скоро, додаје он.
Голи оток је најболнија прича раскида југословенских и совјетских комуниста. Изоловано и каменито острво у Јадранском мору било је најпогодније за изолацију затвореника оптужених за приврженост Стаљину и издају Југославије, расутих по затворима и логорима широм земље. Многи од њих били су невини осуђени због вица или под лажним оптужбама.
Затвореници су били изложени нељудским условима живота и тортури, понижењима и мучењима сваке врсте.
Антић у Голом отоку види континуитет обрачуна југословенских комуниста са српским кадровима, које почело од обрачуна са Симом Марковићем двадесетих година, а завршено са „анархолибералима“ неколико година пред Титову смрт.
„Информбировци су, у ствари, последње велике жртве Брозовог режима у смислу непосредног прогона. И у време када је дошло до постепеног одумирања социјалистичке Југославије, те жртве су прве добиле легитимитет, тако да су оне на неки начин бациле сенку на остале жртве“, каже Антић.
СРПСКА БАКА КОЈА ЈЕ ПРЕОКРЕНУЛА СРПСКУ ИСТОРИЈУ, а њој се тако мало зна https://t.co/WwJfNGzQnd
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 28, 2018
Незахвално је говорити о томе како би Југославија изгледала да сукоба са Стаљином није било, али према Димитријевићевом мишљењу, Југославија би била сличнија другим земљама Источног блока.
