Који је одговор на питање: По растреситој и равној подлози бицикл једва може да се _____. Они који би на празну црту уписали „вози“ остали би без поена, а тако би прошли и они који би дописали „креће“. По мишљењу учитеља који су креирали овај задатак тачан одговор је „котрља“, без обзира на то што се точкови бицикла котрљају, а он се вози. Наведени пример је питање са контролног из предмета – свет око нас за други разред основне школе, који најбоље илуструје какве ствари наша школа тражи од ђака. И да се признају само одговори које учитељи сматрају тачним.

То показује и пример са теста из истог предмета у коме је требало допунити реченицу: Поврће узгајамо на _____. Ако је ученик уписао на „земљи“, погрешио је, јер је тачан одговор на „њиви“, мада су ђаци у тој лекцији учили да се поврће гаји у повртњаку. На питање одакле крећу аутобус и авион, учитељица из једне београдске школе није признала одговоре са аутобуске станице и аеродрома, јер је, по њеном мишљењу, исправно написати са „перона“ и „писте“.

Једна друга учитељица овако оцењује питање на контролом које гласи шта је потребно биљкама за раст. Ученик наводи – сунце, ваздух, вода и земљиште. Учитељица је прецртала сунце и уместо тога написала „светлост и топлота“. Да је ученик савладао ту лекцију, није је убедило ни то што је у претходном задатку – Шта нам даје сунце, тај ђак одговорио – светлост и топлоту.

Још један од примера којим се ђацима шаље јасна порука да морају да мисле као њихови наставници иначе ће бити кажњени гласи овако: На питање који материјал се лако цепа, савија, сече и упија воду тачан одговор је „папир“, али је нејасно зашто то не би могло бити и платно, које је, наравно, прецртано као нетачан одговор.

Ако је за утеху, са оваквим случајевима сретао се и министар просвете Срђан Вербић, пре него што је дошао на ту функцију. Вербић је на свом блогу својевремено описао зашто је његово дете добило четворку на контролном из – света око нас.

„Прво питање у тесту: „Ко и шта се креће?“. Како да кривим дете што на то није одговорио? Не сумњам ја да у уџбенику постоји реченица „____ и ____ се крећу.“, али зар контролна вежба треба да проверава вербатим репродукцију садржаја из књиге?! Која је поента теста који почиње овако општим питањем? Могли су још мало да га уопште, нпр. да пише „Ко и шта?“ па ко је набубао лекцију знаће. Ови клинци који би да мисле, нек још у другом разреду добију лекцију како се то у школи неће толерисати. Поглед ми онда пада на још грђе питање: „Часовник без казаљки зове се _____ часовник.“ На празној линији стоји црвеном оловком прецртан одговор „пешчани“.

Ко, бре, пише оваква дебилна питања?! Мислим то, ал морам детету да кажем нешто друго. Коначно изговарам „Ленштино, па што не погледа књигу пре контролног? Ово твоје јесте тачно, али мораш да погодиш и шта је учитељица мислила.“ Наравно да сам се осећао глупо сугеришући сину да је видовитост таленат који треба да развија, али знам да ће му овакав утилитаристички савет ипак помоћи да преживи у школи каква јесте.

Оно што ме највише мучи је што нисам беспомоћан само као родитељ већ и као „стручњак“. Од свих мастиљара у земљи ја сам некако најпозванији да кажем ваљају ли ти задаци или не. Не зато што сам много стручан или паметан, него зато што управо за то примам буџетску плату. Имам само један проблем – коме ја да кажем да ови задаци нису добри и да их треба мењати. Учитељицу, верујем, то не интересује много. Просветне саветнике још мање. Систем је тај коме бих ја требало да дам своје мишљење и препоруку“, писао је својевремено Вербић, који је тада радио у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања.

(Данас)

Ознаке: задаци, Основна школа, решење