Прочитај ми чланакСхвативши да је у неодрживој позицији Вучић је почео да прави излазну стратегију која је стала у његову недавну изјаву: „Не руше неки споља Србију због Вучића, већ руше неког Вучића због Србије". Опет, дакле, везивање српског националног интереса за судбину једног човека. И опет долазимо у изванредну позицију по политички Запад. Србија везана за судбину једног човека, а они тог једног човека имају снимљеног у хиљаду и једној криминалној комбинацији, сматра Др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
По својој природи сам оптимиста чак и у ситуацијама када неки мерљиви фактори показују да оптимизму нема места. У таквим приликама се водим оном мишљу да у свему што човек ради треба да остави и место за чудо.
Добра страна актуелног тренутка је та што се коцкице слажу тако да Вучић сада још једино може да верује у чудо које ће га сачувати на власти и то је добра ствар. Међутим, лоша ствар је што политички запад интезивно ради на томе да га смене не као свог ислуженог пиуна већ као највећег заговорника српског интереса, православних вредности и братства са Русијом. На тај начин планирају да отварањем афера на крају власт оборе уз велику медијску помпу и јавне доказе о умешаности у тежак криминал и да онда направе слику да постоји знак једнакости између српског национализма и православне вере са једне и криминала са друге стране. Овакав сценарио по сваку цену морамо да спречимо, а то значи да грађани Србије морају да истерају ствари до краја, тако да Вучић падне због свеопште криминализације и пљачке земље, али да при томе држава не буде означена као мафијашка и сходно томе са хипотеком. Народски речено, мора се спречити да се са прљавом водом баци и беба.
Ми смо са Слободаном Милошевићем већ пролазили кроз веома сличну ситуацију кроз коју пролазимо данас. Њега, који никада у животу није рекао да је Србин и који је био декларисани атеиста, Запад је означио као носиоца некаквог великосрпског удруженог злочиначког подухвата. И када га је народ крајње демократски победио на изборима преко служби су организоване и у доброј мери исцениране демонстрације 5. октобра како би се бацила сенка на победу обичног народа, а и како би се новим властима одмах натоварила хипотека и у доброј мери пољуљала вера у демократију. А могло је и другачије. Замислите само ситацију да је Милошевић сам отишао након Дејтона када је уз велике жртве ипак изборена велика победа. Да је својим наследницима оставио Србију у државном савезу са Црном Гором, са Косовом у пуном уставном капацитету и са добро очуваном привредом. Тада би бројни проблеми били решавани без хипотеке комунистичког наслеђа и терета ратова и сходно томе људи који би били носиоци политичких процеса не би имали проблем уцењености. Примера ради, да се повукао Милошевић за њиме би врло брзо отишли Момир и Мило у пакету и не би било тако израженог црногорског сепаратизма јер би по природи ствари и тамо победиле неке умерене снаге које би биле отклон од комунизма. Такође, процес приватизације не би текао по пљачкашком принципу и не би у бесцење биле продаване фабрике које су пре тога биле већ добро руиниране услед санкција или директног бомбардовања. Без Милошевића на власти не би било ревизије Дејтонског споразума и прављење Брчко дистрикта којим је Република Српска подељена на два дела. И коначно, не би Косово било војном агресијом издвојено из састава Србије већ би се правио другачији одржив модел.
А зашто се онда Милошевић није повукао 1996. године и то као победник? По мом мишљењу одговор лежи у томе што му се породица увукла у криминал. Син је са извесним Владом Трефом почео да ради озбиљне послове шверца, док је ћерка ушла у емотивну везу са извесним Дадиљом који је нешто пре тога изашао са робије на којој је био због убиства. Прилично сам сигуран да је Слоба већ тада био у ситуацији да превасоходно брани продоицу и да му је у глави било да само опстанак на власти чува његовог сина Марка од освете разних који су остали кратких рукава када се он латио шверца. Логично, странци су знали за овакву животну драму породице Милошевић и одлучили су да их дубље гурну у блато како би на крају спровели у наум идеју да рушењем криминализованог режима у доброј мери униште и српски национални потенцијал. И заиста, у свега три године након Дејтона (21. 11. 1995.) добили смо рат на Косову, бомбардовање Србије и фактичко одвајање Црне Горе у којој је опет уцењени Мило добио задатак да спроведе антисрпски процес што је он марљиво радио до скоро. Добили смо и наставак језиве пропаганде која је у читавој међународној заједници (у доброј мери и на истоку) створила црну легенду о Србима, па тако и данас када некоме кажете да сте из Србије они често питају да ли је рат још у току. У читавој тој ситуацији, а поготово у предворје НАТО агресије Милошевићем режим је одлучио да Србију и српски интерес стави као штит испред себе како би се на тај начин заштитили. Тиме је и коначно ситуација постављена онако како је то тадашњем политичком западу одговарало. „Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“, била је изјава која је и коначно заокружила катастрофалну ситуацију у којој се судбина народа и државе везује за судбину било ког појединца. На тај начин Слоба је оборен тако што је гурнут на националну Србију и онда су након тога биле потребне године да се тај део српске јавности извуче испод тог терета.
А онда су дошли Тома и Вучић. На самом почетку је деловало како ће кренути нека врста тихог марша кроз институције којим ће се мало по мало заменити инсталаже које су постављене некаон 5. октобра. Међутим, уместо тога Вучић је направио хибридни режим који ја често сликовито опсиујем као „легура Соње Лихт и Звонка Веселиновића“. Тако да су са једне стране по дубини свих важних институција задржани сорошевски кадрови, док је са друге стране направљен паралелни криминални систем који одржава стање унутрашње окупације земље. Наравно, странци су видели све ово и нису се бунили, напротив у потпуности им је одговарало. Западњаци су спреко својих кадрова гурали свој интерес, источњаци свој, док је Вучић све време у улози келнера који трчкара око столова, смешка се и служи свакога за бакшиш.
Међутим, невоље у рају појавиле су се када су гости са суседних столова почели да се гложе међусобом и да инсистирају да келнер буде све време код њиховог стола и да служи само њих. Схвативши да је у неодрживој позицији Вучић је почео да прави излазну стратегију која је стала у његову недавну изјаву: „Не руше неки споља Србију због Вучића, већ руше неког Вучића због Србије“. Опет, дакле, везивање српског националног интереса за судбину једног човека. И опет долазимо у изванредну позицију по политички Запад. Србија везана за судбину једног човека, а они тог једног човека имају снимљеног у хиљаду и једној криминалној комбинацији. Сутра могу да освану скај преписке или снимци налик на све оно што гледамо у Црној Гори у којој сваки дан јавност сазнаје у којој мери је била разграната криминална хоботница. Да се то не би десило Вучић константно држи спуштене панталоне и предаје и издаје све, од Косова, преко Републике Српске па до Електропривреде Србије. До које мере је то постало очигледно говори и податак да норвешки амбасадор даје интервјуе у нашим медијима у којима он прича о плановима за будућност ЕПС-а и уверева јавност да из те иначе државне компаније неће бити масовног отпуштања радника.
Да би ова општа пропаст била колико толико прикривена иде заглушујућа бука тзв „ура патриотизма“ где сваки дан слушамо о невероватном успеху Србије, па се тако Вучић хвали да је за неколико промила повећан број новорођене деце у Србији, а тај успех наравно приписује себи.
Као што рекох на почетку, сем ако не буде неког чуда читава ова сага ће се завршити крахом и болним падом Вучићевог режима. Међутим, не сме се дозволити да он падне окићен ордењем Српске православне цркве, Русије и знамењима Србије. Јер ако буде тако онда ће српски народ и та источна компонента нашег друштвеног бића бити у потпуности упрљани и у доброј мери компромитовани. Због тога национално опредељени грађани не смеју да се пецају на пропаганду власти како њих Запад руши јер су они Срби. Не, њих Запад руши јер су ислужени и још могу да им послуже само да као такви падну и да на њихово место дођу неки нови сервилни.
То што, примера ради, Вулин оде једном годишње на Мањачу и тамо под шатором пева песме Баје Малог Книнџе не значи да је он српски патриота. Раније је носио дугу косу и мајицу са ликом Че Геваре па ни то није значило да је био комуниста са идеалом аскетског живота и борбе за радничка права. Напротив, и док је глумио комунисту и сада док глуми српског националисту његов интимни пријатељ Жељко Митровић се богати, а онда иза сцене деле та богатсва и један другога штите. Зато се ова власт мора рушити као криминална и марионетска без да се дозволе епитети „српска“, „руска“, „западна“. Криминалци немају ни веру ни нацију.
Зато опозициона јавност (јер не постоји опозициона политичка сцена) мора да нађе модел организовања такав да се задовољи оптимум заштите националног интереса. Иако за онај део грађанске опције вероватно делује примамљиво да Вучић падне попут трупца на нас националне, али сем можда краткорочне користи по њих, то би донело велику унутрашњу фрустрацију која би се доста брзо прелила у политичку кризу. Тако да и нека хипотетичка власт у којој би главну улогу имали људи попут Маринике Тепић, Павла Грбовића и сл. не би била ни успешна ни дугог даха, а дошло би слично као после 5. октобра до великог разочарења људи. Отуда је потребно направити такву ситуацију у којој режим пада само као мафијашки.
После тога прва наредна влада мора бити стриктно састављена од стручњака који ће друштво извести из стања психозе. Све друго нас води или до чуда које Вучић очекује како би претрајао или до његовог пада, али уз велико разочарање народа и потом кризних периода из кога би поново могао да нам се роди неки лудак.
Понуда коју Србија не може да одбије?https://t.co/wjUqY7MeYy
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 22, 2023
