Прочитај ми чланакЈедини НАТО у којем би биле све државе, а који би одговарао интересима Америке јесте НАТО где Вашингтон и Пентагон имају истоветну улогу садашњој. А то није могуће. Између осталог и зато што америчка војна индустрија не би имала исту улогу у садашњем НАТО-у са (малим) државама у зависном положају, и у хипотетичком НАТО-у који би пресликао УН.
Једини НАТО у којем би биле све државе, а који би одговарао интересима Америке јесте НАТО где Вашингтон и Пентагон имају истоветну улогу садашњој. А то није могуће. Између осталог и зато што америчка војна индустрија не би имала исту улогу у садашњем НАТО-у са (малим) државама у зависном положају, и у хипотетичком НАТО-у који би пресликао УН.
Данашњем свету треба више, а не мање НАТО-а, саопшти хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, а како би што уверљивије оправдала своје залагање обећа и да ће бити прва особа која ће пожелети добродошлицу Србији, ако некад уђе у ту војну алијансу.
Кад је, према Китаровићевој, добродошла Србија, онда су добродошли и остали, па тако она устврди да треба убрзати политику отворених врата према новим чланицама. Зашто?
Већа безбедност или мањи суверенитет
„Црна Гора ће постати чланица за неколико месеци, али шта је са Македонијом? Контроверзе око имена не могу бити важније од сигурносне ситуације“, рече хрватска председница у позитивном налету широконатовности, а све на линији доктрине да нема циља вреднијег од НАТО-а, да све треба ставити иза НАТО-а, а НАТО испред свега. Додаде Китаровићева и да је увидела да је њена држава једна од ретких која није повећала издвајања за одбрану, те да та улагања никако нису трошак, већ инвестиције и испуњавање међународних обавеза новог концепта националне сигурности.
Раније је и Јенс Столтенберг, генсек НАТО-а, констатовао да је та алијанса створена како би била осигурана колективна безбедност западних земаља. Од кога? Још важније, да ли је осигурана? Да бисмо одговорили на та питања и дошли до одговора на треће — шта данас, суштински, представља НАТО — морамо отићи неких 70 година у историју. После састанка водећих људи СССР-а, САД-а и Велике Британије — Јосифа Стаљина, Френклина Рузвелта и Винстона Черчила на Јалти (Крим), фебруара 1945. године на којем је одређена судбина света после Другог светског рата, очување мира оснивањем Уједињених нација и договор о подели Немачке на четири зоне — почиње ривалитет дојучерашњих савезника, због незадовољства поделом интересних сфера.
Подсетимо, каснији раст напетости условио је настанак Северноатлантског (Вашингтонског уговора) или НАТО пакта 1949. године са седиштем у Бриселу и циљем да спречи продор Совјетског Савеза, а шест година касније и Варшавског уговора са седиштем у Москви и циљем да створе друштво једнаких насупрот капиталистичкој привреди и приватној својини. Међутим, нестанком Варшавског уговора, престала је стварна сврха НАТО-а. Тако је изгледало свима осим Сједињеним Америчким Државама, јер је НАТО управо Америка — пошто се одлуке доносе у Пентагону и Вашингтону, а не у Бриселу где је седиште те војне алијансе, која је све више политичка. Зато је НАТО опстао, па чак имамо и његову експанзију.
Слобода под огртачем хегемона
Циљ САД је глобално лидерство и спречавање да у три витална региона света нека друга сила стекне преимућство. Та три региона су, према мишљењу Џона Миршајмера, једног од највећих теоретичара међународне политике — Североисточна Азија, земље Персијског залива и Европа. Зато је читав озбиљни командни кадар НАТО-а увек био, јесте и биће амерички. Прошле године је Америка имала више од 60.000 војника стационираних у Европи, смештених углавном у Немачкој, Италији и Великој Британији.
Такође, процењује се да Америка има око 240 нуклеарних бомби, тактичке намене, на територији Европе. А изузев Русије, у Европи готово да нема земље у којој се не налазе базе, командни и центри за заједничке вежбе НАТО снага. Све НАТО базе су истовремено и базе САД. Дакле, премрежено је све од Исланда до Турске и Грузије, од Португалије до Литваније, Шведске и Финске.
Е, то је НАТО, изнутра. Споља он представља упаковану причу чији заговорници — од Гарија Каспарова, преко свакојаких чиновника и заговарача из невладиног сектора, до Колинде Грабар Китаровић — говоре о безбедности и наводним инвестицијама у сигурност. Међутим, та прича о колективној безбедности и сигурности пада у воду јер се, нажалост, показало да та организација није у стању да заштити грађане западних земаља од пошасти зване тероризам. Тај „нови концепт националне безбедности“ никако није безбедност, већ је предаја дела суверенитета другоме. И то свесна предаја.
„Уједињене НАТО нације?“
Упркос томе, ако бисмо били толико наивни па поверовали у НАТО као гаранта колективне безбедности, шта би се догодило кад би сви ђутуре ушли у НАТО? Да ли би свет коначно био безбедан, ако не би било државе на кугли земаљској која није у НАТО-у? Таква хипотетичка слика света отвара питање да ли би се изгубила сврха (садашњег) НАТО-а, али и још важније питање — чему онда постојање Уједињених нација?
Тада би — ако би све земље које данас нису у НАТО, плус Русија као поновно васпостављена светска супер-сила и Кина као сила у експанзији, постале његов део — НАТО заменио Уједињене нације. Међутим, Америка не би могла да буде главна у том и таквом НАТО-у једнако као што последњих година није главна ни у Уједињеним нацијама. Да ли би онда САД и њихови сателити направили неки свој НАТО, у оквиру НАТО-а за који сад тврде да му је циљ и интерес колективна безбедност?
Направили би, у то нема сумње. Напросто, једини НАТО у којем би биле све државе, а који би одговарао интересима Америке јесте НАТО где би Вашингтон и Пентагон имали истоветну улогу садашњој. А то није могуће. Између осталог и зато што америчка војна индустрија не би имала исту улогу у садашњем НАТО-у са (малим) државама у зависном положају, и у хипотетичком НАТО-у који би пресликао УН.
Зато би требало пристати на игру. И унети у НАТО клицу сопственог уништења. Па на крају победити оружјем којим се служе његови челници и агитатори. Наиме, ако ствари доведемо до апсурда и пристанемо на предлоге попут овог Китаровићеве и дружине, све државе (а првенствено Русија, Кина, Индија, Бразил) које (препо)знају стварни интерес те северноатлантске војне алијансе, треба да се договоре, уђу у пуноправно чланство НАТО-а, и онда акције Сједињених Држава падају. Хоће ли, тада, Китаровићева, Каспаров и слични агитовати за неки нови савез „колективне безбедности“?
