Прочитај ми чланакДуховне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2,500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији. Мањак образоваих калуђера са искуством посебно забрињава, јер се из круга монаха бирају епископи који истински управљају Црквом.
Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2,500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији. Мањак образоваих калуђера са искуством посебно забрињава, јер се из круга монаха бирају епископи који истински управљају Црквом.
Иако се последњих година све чешће чују примедбе да цркве широм Србије остају без свештеника, већи проблем је њихово образовање, а још малобројнији монаси.
Иако у седишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима недостаје свештенослужитеља, објаснили су за Новости да црквени „кадровски план“, упркос слабијем приливу нових људи, генерално одговара потребама верника.
„Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и БиХ добро је попуњена свештенством“, навели су у Патријаршији. „Ситуација је нешто неповољнија у неким деловима БиХ и Хрватској.“
Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2,500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији. Упућени у црквена збивања наглашавају да суштински проблем није у број свештеника, већ у њиховом образовању и преданости задужењима. Већина клирика има завршену средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима, Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подговрици…
Образовању свештеника се последњих година, ипак, поклања све више пажње. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепсикопија београдско-карловачка, мешу новорукоположеним клирицима бројни су магистри, па чак и доктори наука.
Свештеничко звање често се преноси и с колена на колено, па међу младим богословима велики део чине деца из свештеничких породица.
„Све је видљивији проблем са монаштвом“, кажу из СПЦ. „Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који управљају Црквом бирају из реда монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање.“
Када обитељ нестане, једна од могућности је прерастање манастира у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира.
„Није први пут да прилив монаштва опадне“, објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је, на пример, после Другог светског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих догодило и са манастирима на Косову и Метохији.
