Краљ је владар над једним сељачким, домаћинским народом, па и сам мора бити као сељак домаћин. Он је први домаћин у држави. Он живи од свог имања, а не од плате. Уколико му је његово садашње имање недовољно и уколико не би могао сам да докупи себи имања, држава ће му дати било у земљи или у шуми или у једном руднику. Краљ треба да има обилат приход од свог имања, тако обилат да може обилато сиротињу издржавати и цркве помагати.

 

Нико од грађана, па ни Краљ не сме слати новац у друге земље на чување. Само држава може свој новац чувати и у страним земљама – према потребама државним. Иначе нико од приватних људи, па ни владар.

 

Краљ се мора оженити православном Србкињом. Али не Србкињом из Србије – да би се избегле интриге и претензије – оно Србкињом из иностранства, нпр. из Америке. Јер после Србије на Балкану највећа је Србија у Америци. Оваква женидба Краљева имала би доброг одјека на Србство у Америци (које се почело американизирати и губити), а и на саме Американце. Јер Америка је земља јаког утицаја у скорој будућности на свет.

 

Краљ ће двапут у години узимати рало и отпочињати орање – у јесен и у пролеће. Јер је домаћин и владар једног домаћинског народа. И то у сељачком оделу јер је владар једног сељачког народа.

 

Краљ ће заповедати да се у његовој кући говори србски, а не страни језик. Краљ неће смети говорити страним језиком у званичним приликама ни са званичним лицима страних земаља. Него све преко тумача.

 

Краљева деца не смеју учити ниједан страни језик пре навршене своје дванаесте године. Да би прво научили темељито језик свога народа. Јер знање страних језика није никаква врлина за владара. То је дужност келнера и професора.

 

У Краљевом двору ниједно лице – ни од чиновника ни од послуге – не може бити ко није православни Србин или православна Србкиња. Јер да би се земља почистила, прво се мора очистити кућа владарева.

 

У Краљевом двору држаће се редовне молитве и сви верски и молитвени обичаји србског народа о празницима и разним годишњим временима. Јер је ово владар православни над једним православним народом.

 

Краљ ће што ређе путовати по народу. Па, ипак он мора бити најобавештенији човек од свих. Не може он то постићи ослањајући се само на извештаје својих министара, него преко нарочитих поштених и скромних људи и кроз примање изасланстава из земље.

 

Краљ не сме нипошто сам шофирати или кочијашити. Свак има свој занат. Ако Краљ то буде чинио, шта ће њему шофер и кочијаш. Он је свештена личност, миропомазаник Божији, први Домаћин. Кад је у колима, он треба да мисли о томе шта ће рећи или шта урадити, а не о точку у колима и о мотору.

 

Туђинске игре као фудбал, тенис, фокстрот и друге најстрожије се забрањују не само у целој земљи, него и у Краљевском двору. Краљ је дужан истицати све народне игре, благе и чедне, наместо сурових и безобразних игара туђинских.

 

Три су најглавније дужности Краљеве, и то:

 

 

Попут свих светих владара из династије Немањића, Краљ ће се на сваком акту овако потписивати:

 

Тако ће краљ стално удубљивати сазнање у себи да он има – Судију над собом, па неће бити охол ни сувише самопоуздан. Него ће се страшити Бога као зависан од Бога, као вазал свога суверена. При том сазнању, с друге стране, он ће, опет, у тегобама и невољама тражити помоћ и успех од Онога који је над њим и који је моћан да без напора увек помогне.

 

Не сме нико ружити Краља, још мање Бога и светитеље Божије. Ако Краљ не спречи ружење Бога, слободно ће бити грађанима да руже њега. Јер је Краљ нижи од Бога. У бившој југословенској држави нико није смео ружити Краља, иначе би ишао на робију, а Бог се ружио по свим местима и свакога дана некажњено. Југословенски законодавци, ситни народни пигмеји, стављали су Краља изнад Бога. А Краљ се с тим саглашавао. Зато је дошло до катастрофалне пропасти Краља и Краљевих пигмејских законодаваца и југословенске државе. Увређени Бог је ударио својом десницом.

 

Краљ мора имати кума православног Србина, а никако као до сада неког страног принца јеретика. Краљ мора држати кумство онако свето и озбиљно како га сви Срби од увек држе.

 

Краљ не сме кумовати као од шале некоме коме се роди девето дете (чак – Турчину и Латину!) као до сада. То је било обесвећење кумства, срамота за њ као православног Краља. Нека на други начин изрази своје благовољење према човеку са деветоро деце. 

 

Свети Владика Николај Охридски и Жички