Прочитај ми чланакНа годишњицу убиства кнеза Михаила Обреновића, објављујемо текст из "Алтернативне историје Србије", најпродаваније историјске књиге у последње време, двојица најпопуларнијих српских историчара, Чедомира Антића и Предрага Марковића. Враћамо се "првом српском реформатору", са којим су касније поредили Зорана Ђинђића, питањем како би изгледала модерна српска држава да је Михаило доживео прелаз два века.
Кнез Михаило могао је да присуствује дочеку Нове 1901. године и почетку новог века. Рођен 1823. имао би тада 78 година. Ове, данас честе и уобичајене године тада су истина биле ређе, али кнежев отац је живео две године дуже. Када је 1865. доделио прве Таковске крстове – највише одликовање Србије 19. века – кнез је поводом пола столећа од Другог српског устанка доделио ово одличје и осморици ветерана старијих од стотину година, међу њима једном који је наводно имао 108! Припадник кнежеве генерације, министар и либерал Владимир Јовановић (рођен 1833. године) доживео је Лењинов и Мусолинијев долазак на власт.
Наша генерација слушала је како је кнез Михаило био реформатор кога су, ето, убили конзервативни и примитивни Срби. Наши родитељи учили су о конзервативном, од народа одвојеном кнезу под којим је стасао велики Светозар Марковић – Маркс Српства. За савременике кнез Михаило је био велика нада, за већину изневерена. Данас га сматрају либералом и реформатором, он је желео да буде државни утемељитељ и национални ослободилац. Неодлучност и конзервативност онемогућили су га да искористи 1866. – годину пораза Аустрије у рату са Пруском – и с огромном војском, коју је раније створио, нападне Османско царство.
У том рату можда не би успео, али савременицима, посебно школованим, чинило се да је за дуги низ година уништио народне наде. Кнез је истина вршио реформе, али су оне или биле споре или су због малих државних основа домети били скромни. Тако је писменост повећао за 30% – са око 4% на око 6%!
Истина је да су атентатори тврдили да кнеза убијају зато што су им дојадиле његова тиранија и конзервативност. После убиства, које је први пут извршено пиштољима – поставши тако први модерни атентат у историји Србије – политичка елита се међусобно сукобила. Конзервативци су били за то да за атентат буду оптужени либерали (што су атентатори и признавали), а либерали су се залагали да оптужба падне на претендујуће Карађорђевиће и њихове присталице. Војска је просудила да победи ова друга струја.
Шта би се догодило да је кнез Михаило умро касније, природном смрћу?
Чак ни на основу анализе живота чланова породице и предака, немогуће је наслутити колико би кнез Михаило живео да није пао као жртва атентата. Чланови његове породице умирали су у свим животним добима. Ипак, да је поживео још две деценије, свакако би доживео Велику источну кризу и у њој би поступао одмереније, јасније али и спорије него његов наследник. Вероватно не би ушао самостално у рат са Османским царством. Но без обзира на победу у ратовању које би можда водио у савезу са Русима, тешко да би се исход, с обзиром на унутрашње и спољашње прилике, значајније разликовао. Свакако да би Србија имала већи углед него под нестабилним краљевима Миланом и Александром.
Када би једном донео „либерални“ устав који је наводно припремао уочи погибије 1868. године, кнез би га се несумњиво држао. Како би Србија изгледала без „народњака“, Миланове мушичаве ауторитарности и Александрове личне владавине? Без Светозаревог примера и доласка радикала на власт крајем осамдесетих година 19. века, српска модернизација би текла другачије. Српско село не би тријумфовало у политици и терет државних трошкова пребацило на слабе и неразвијене градове. У Београду не би почетком 20. века у општој политичкој кризи настала онаква и тако екстремна Српска социјалдемократска партија. Темељи српског комунизма били би плићи, а историја друге половине 20. века битно другачија.
Кнежева смрт била је велики удар на српске националне планове. Тек после доласка четрнаестогодишњег кнежевог рођака Милана на престо, црногорски кнез Никола осетио се равним владарима Србије. До тада је обећавао да ће у замену за палату у Француској и велику апанажу препустити Кнежевину Црну Гору и целокупно Српство старијем кнезу Михаилу. После смрти кнеза Михаила, Никола Петровић-Његош, појавио се као први у историји црногорски кандидат за престо Србије. Од те 1868. до предомишљања Ђукановићевог режима да ли да поведе српску опозицију и завлада Србијом и Црном Гором, прошло је тринаест деценија. Многобројна настојања у том правцу била су неуспешна и увек су међусобно удаљила две земље.
Да није убијен, кнез Михаило би се свакако оженио својом рођаком Катарином Константиновић. Судећи по чињеници да је кнез имао бар двоје ванбрачне деце, као и да ће његова несуђена жена касније са генералом Блазнавцем родити такође двоје деце, тај би брак највероватније имао потомство. Судећи пак по даљој судбини Катарине Константиновић, њеним немирима и тешкоћама, он вероватно не би био много срећан.
А шта би било са реформама? Кнез Михаило се савременицима чинио модерним Европејцем, зато што су га поредили са његовим оцем и генерацијом политичара који су му претходили. Заиста модеран и напредан, он међутим није био ни либералан ни радикалан. Европски конзервативац, крут, умерен, кунктатор… он је упориште имао у чиновништву и у делу села које га је поштовало као некакву „живу икону“. Лишен способности да се са народом помеша и поистовети, кнез је остао усамљен и недокучив. Ипак, за српске прилике он је био велика и потребна новина. Учесник тешке и болне међудинастијске борбе, он је покушавао да је прекине: узео је у службу Александра Карађорђевића, дао вождовој супрузи Јелени пензију…
Управо га је Александар касније збацио са трона после крваве Вучићеве буне када су Михаилове присталице посекле и Милутина Гарашанина и његовог сина Луку, ставиле им главе на тањире да са чибуцима у устима „гледају“ у пролазнике. Шта је у том страшном свету у коме су касније Михаилове присталице биле затваране у јамама и оборима и тучене буздованима могао један „добри кнез“? Када његов стриц, деда његовог наследника Милана, штапом о који се ослањао удара посечену главу Милутина Гарашанина уз повике: „Ево ти… Главо филозофска…“? Могао је понешто: да пошаље писмо Државном савету у предвечерје највећег рата 19. века 1853. у коме се обавезује да се неће крвљу домоћи престола. Да по повратку у Србију узме Илију Гарашанина за свог премијера.
Ипак, када је убијен, Михаилови наследници – Друго намесништво малолетног кнеза Милана – у устав су унели да је супарничка династија Карађорђевића заувек проклета. Какав би био српски 19. век да је у време кнеза Михаила заустављен сукоб династија – да је кнез Петар привучен неким споразумом, убијен или умро у туђини? Шта би се догодило са Србијом да је остарели кнез Михаило успео да спречи успостављање бугарске егзархије, да се седамдесетих или осамдесетих година домогао Скопља, Косова (до Приштине) или половине Босне… Шта би била Србија без Првог светског рата, унитарне Југославије, комунизма?
Шта да му се седамдесетих година родио син који би владао до четрдесетих година 20. века, а деведесетих (Обреновићи су се женили млади и били у браковима по правилу несрећни) – можда управо у време када су неки Фрањо и Марија у Загорју добили ко зна које по реду дете које су назвали по имену библијског праоца који је лутао по туђини и тамо владао – добио унука.
Каква би Србија била да ју је као увећано – од Београда до Котора и од Бањалуке до Скопља – средиште југословенске федерације од четрдесетих до седамдесетих година 20. века водио, рецимо, Милош Други Обреновић Пети?
Већ ликом и одеждом својом кнез Михаило је означавао велику промену у Срба. Сви знамо оне слике Михаилових родитеља, Милоша и Љубице, на којима тај владарски пар личи на било који османски пар тог времена. Милош, додуше, има један портрет у европском оделу. Зато његов син нема ниједну слику у турској ношњи.
Данас кнеза Михаила често пореде са Ђинђићем, сматрајући да су обојица били реформатори и визионари, чији је пут прекинут атентатом. Тешко је претерати са оценом значаја овог нашег првог европејског принца. У свету његовог времена, има владара који покушавају да достигну Запад. Неколико месеци пре атентата на Михаила, Јапанци покрећу Меиђи реформу, изнуђену опасношћу да Јапан подлегне западним колонијалним силама, као Кина. Муњевито и ефикасно, Јапанци уводе западну индустрију, образовање, војску, културу… Генерацију касније (1905) постају прва неевропска сила која је поразила Европљане. То су били Руси. Тиме је почело опадање европских сила.
Друга земља која се реформише јесте царска Русија. Када су Русију поразиле удружене западне силе у Кримском рату (1856), цару Александру Другом Ослободитељу је, као и његовим јапанским колегама, јасно да Русија мора да се модернизује. Највећи корак у том правцу је укидање кметства (1861). Русија је нагло почела да развија индустрију, да модернизује свој правни систем. Велика иронија историје је у чињеници да су га револуционари убили истог дана када је потписао предлог за увођење устава и неке врсте парламентаризма.
Кнез Михаило је заправо имао лакши задатак. За разлику од Русије и Јапана, Срби немају конзервативну аристократску елиту, која би се противила реформама. Неке моје колегинице тврде да је сељачки популистички егалитаризам био једнака препрека модернизацији, али ја у то не верујем. По институцијама и грађанским правима и слободама, Србија је потпуно прихватила тада најмодерније демократске вредности Запада. То што радикали кокетују са идејама руских револуционара, не значи да их и спроводе. Неколико је великих симбола Михаиловог модернизма. Вуков савремени језик је коначно усвојен у години његове смрти (1868). А две упечатљиве ознаке европеизације стоје и данас. То су Универзитет, то јест Велика школа основана 1863, којој је додељена највећа и најлепша зграда Београда, Капетан Мишино здање, и Народно позориште, чији завршетак Михаило није стигао да види. Успоставио је народну војску, увео Кривични законик и Закон о судском поступку, уредио је државну управу.
Оно што је поучно у Михаиловом раду је то што је ускладио Европејца и родољуба у себи. Данас би можда био назван спин доктор по томе како је искористио инцидент на Чукур-чесми 1862. године и бомбардовање Београда које је уследило, да задобије подршку европских сила за протеривање Турака из српских градова. Његови савези са хришћанским суседима на Балкану скоро да нису никада превазиђени по достигнућима. Ту су били формални савези са Црном Гором, Румунијом и Грчком. Али то су земље са којима је Србија традиционално имала пријатељске односе. Необичније постигнуће је договор са водећим хрватским политичарима да се Босна присаједини Србији. Још необичнија је његова улога у борби Бугара за ослобођење од Турака. Вођа бугарских револуционара, Георги Раковски, нашао је уточиште у Београду, где је под кнежевим покровитељством издавао један од првих бугарских листова – Дунавски лабуд.
Видели смо шта је све постигао за свог кратког кнежевања. Шта би постигао да му живот није прекраћен у 45. години? Можда би, што наговештава професор Антић, за разлику од кризе Аустрије из 1866-1867. (пораз у рату са Пруском 1866, нагодба са Мађарима и настанак Аустроугарске 1867) искористио Херцеговачки устанак (1875) и своје одличне односе са суседима да уједини Босну са Србијом. Наравно, Берлински конгрес (1878) осујетио је такав развој, али се може претпоставити да би Михаило реаговао брже и вештије од свог рођака Милана. По аналогији са кризом из 1862. године, можда би опет успео да убеди велике силе, пре свих русофобну Британију, да га подрже. Иако не треба потцењивати Милана Обреновића, ипак је Михаило био државник и човек сасвим друге класе. Михаило се залагао за помирење српских династија.
Да је поживео, вероватно би успео да премости тај велики расцеп у српском народу. Други династијски сукоб, о коме се мање размишља, јесте сукоб српских династија и црногорске династије Петровић-Његош. Да је Михаило поживео, да се оженио својом рођаком Катарином, можда би добили принцезу названу по баби са мајчине стране, Михаиловој симпатији из младости, Анки. Та мала Анка би се могла удати са сина кнеза/краља Николе, Данила Петровића (рођеног 1871. године). А да је Михаило имао законитог сина, рецимо названог Милош, и тај би се могао придружити зетовима Николе Петровића, иначе званог „таст Европе“ (једна ћерка удата за италијанског краља, друга за Петра Карађорђевића, две за велике руске кнежеве).
Није извесно да би Михаило био реформатор када су у питању грађанске слободе и демократија. Његов рођак Милан правио је уступке демократији онда када је морао. Рецимо, после срамног пораза у једином нападачком рату Србије, оном са Бугарима 1885. године, и свог развода са Наталијом 1888. године. Те године донет је најслободоумнији српски устав који је опстао, а донет је без икаквих спољних мешања. Слаб монарх некада није лоша ствар за развој слобода. Уосталом, прича о људским и политичким правима и потиче од Велике повеље слобода (1215) и слабог владара који је био приморан да је изда, Јована без Земље.
Један снажан и успешан владар, какав би био кнез Михаило, по свој прилици би био кадрији да сачува већи удео своје личне власти. Имамо чак и пример у каснијој историји нашој. Стари краљ Петар Карађорђевић омогућио је период највеће демократије у српској историји, док је његов енергични и амбициозни син Александар чинио све да ослаби демократске институције, а на крају их је и укинуо (1929). Михаило би вероватније по томе наликовао Александру Карађорђевићу. Наравно, у Србији никада не би било могуће остварити самодржавље руског типа. Ни Михаилов отац, Милош, није успео да постане самодржац, и то у условима много неразвијенијег друштва. То тек не би пошло за руком Михаилу, у његово време, када већ постоје и штампа и политички свестан народ.
Да закључим: да је поживео, Михаило би вероватно донео још више спољнополитичких успеха Србији. У унутрашњој политици, водио би борбу са тежњама за демократизацијом, парламентаризном и уставном монархијом. Као и већина других владара Европе 19. века.
