Прочитај ми чланак

КАКО ГЛАСАЈУ ПОСЛАНИЦИ – по савести или по партијском налогу

0

Док аналитичари и грађани верују да посланик више слуша лидера партије него бирача, из Скупштине другачија порука. Нисмо послушници, већ људи који мисле својом главом, тврде посланици.

Звоно је знак за гласање…..а гласа се по савести. Или по партијском налогу?

Гордана Чомић, ДС: Ја гласала другачије од странке онолико пута и увек ћу зато што је сваки глас који дајете као народна посланица етичка дилема.

Милутин Мркоњић, СПС: Ево и данас ћу гласати против. Партија чији сам почасни птредседник никада није правила проблем мени.

Немања Шаровић, СРС: Нас веже идеологија, уверења и нема потребе да нам неко намеће било какву страначку дсициплину.

Они то не зову дисциплина, већ договарање унутар посланичког клуба. Двери признају да га пре гласања има. Мада се и у то покрету сећају ситуације када је један њихов посланик гласао другачије од осталих.

„Ми имамо проблем са владајућом коалицијом која никада није гласала ни за један предлог опозиције“, каже Драган Весовић из Двери.

На питање да прокоментарише тврдње опозиције да посланици владајуће коалиције гласају на звонце, Марија Обрадовић из Српске напредне странке каже:

„Било би добро да они објасне из чије главе или из чијег новчаника се за њих чује звонце када предалзу одређене теме и када се играју парламентом. Сваки изборни циклус покаже да грађани мисле да се они играју и забављају у парламенту“.

Грађани, док гледају забаву посланика, чешће не виде, него што виде заступнике својих интереса.

„Посланици раде по политици, а не по правди и праву грађана“, сматра један од анкетираних грађана.

Н1: Јесте ли задовољни како Вас посланици представљају у парламенту?

„Не уопште“.

„Па солидно, шта ја знам. Солидно“.

„Мислим да гледају само своје ситне интересе страначке, а да интерес народа и није баш такав каквим га они презентирају.

Колико се глас грађана чује у Скупштини? И сами посланици признају да би морао да се чује више.

„Посланици морају да иду мало међу народ и да чују“, поручује Мркоњић, док Гордана Чомић каже да су посланици „склонији да поштују јединство странке, стабилност, снагу од склоности да заиста дебатују по закону који ће да мења ваш живот“.

Можда због таквих сколоности посланика, они чије животе мењају, Скупштину смештају при дну лествице институција у које имају поверење – иза војске, полиције, цркве, Владе.

Прошлогодишње ЦеСИД-ово истраживање показује да тек трећина грађана има поверења у институцоју која би требало да представља њихове интересе.

1 комент на “КАКО ГЛАСАЈУ ПОСЛАНИЦИ – по савести или по партијском налогу

  1. Гаудеамус Игитуровић каже:

    Ови партијски посланици у Страначкој скупштини Србије, немају везе са народом, па ни Скупштина у којој седе не може да се назове народном. Пропорционални систем избора, значи да странке шаљу своје људе у Скупштину на основу броја гласова које су пребројали после избора. Ни један једини од тих страначких посланика није производ народне воље. Систем обично иде овако: Председништво странке направи унутарстраначку листу будућих страначких посланика. Онда то иде на Главни одбор, на „усвајање“. После се са те листе „скида“ онај број који странка шаље у Скупштину на основу коначних резултата „избора“. У стварности је то чак и горе, јер често је председник странке, понекад са најужим сарадницима, тај који прави листу. ГО направи мање измене, у оном делу испод 20 места на листи. На „пролазна места“ (најчешће првих 20-так, мада је то у странкама које су у милости страних амбасад и више) иду страначке „главоње“, боранија се отима за што више позиције, у оквиру онога што преостане када се „главоње“ нанижу. Ти људи на унутарстраначке листе долазе после тешког унутарстраначког „клања“, „лобирања“, међусобног подметања ногу и слично. Укратко то су они који су „испливали“ на основу бескрупулозности, подвижништва, послушности ономе ко саставља листу. У складу са тим имају и одговорност, чак не према странци, која их шаље у Скупштину, већ према једном (председник), или пар људи из врха странке. Тако се и понашају и гласају када се најзад дочепају Скупштине. Чак и на звонце. Народа ту нигде нема, нити било ко од њих осећа одговорност према њему. За утеху, нема ту ни највећег броја чланова странака. То су „војници“ странке – пешаци који гурају страначку „елиту“ на позиције. „Војници“ и не сањају да „иду на листу“, надају се неком запослењу и то неко руководеће место у општини, јавном предузећу или државној фирми, а они још „ситнији“ било ком радном месту, углавном у администрацији, општој служби, да „читају водомере“, наплаћују пијачарину, нека комунална инспекција, можда, и слично.
    Већински систем није идеалан, али је бољи од пропорционалног утолико што се кандидат за посланика у Скупштини појављује пред бирачким телом са пуним именом и презименом, ликом и делом. У скупштинама локалних самоуправа део посланика улази по пропорционалном, део по већинском систему. Исто је и у Скупштини Војводине. Једино у Скупштину Србије сви улазе по пропорционалном систему и нико не показује вољу да то промени. Зато је цинично је да се та скупштина именује Народном скупштином, то је Страначка скупштина Србије, у правом смислу тог назива.

Коментари су затворени.