Комесар за проширење ЕУ Штефан Филе је 8. октобра 2014. године изјавио приликом представљања извештаја о напретку Босне и Херцеговине да “постоји застој“ у европским интеграцијама. У стручној јавности је такав коментар одлазећег комесара протумачен као “најгора оцена“ за БиХ у последњих 13 година.[1]

Негативан став Штефана Филеа је веома чудан као се зна да је ЕУ у БиХ годинама присутнија него у свим другим државама у региону, укључујући и државе чланице ове наднационалне организације. Тачније, у контексту међународног јавног права се чак може тврдити да се ради само о формално сувереној и независној држави. У суштини, БиХ је под фактичком управом ЕУ. (Такав став је присутан и у међународној правној теорији у којој се износи и да је државни систем БиХ “политички пројекат“ такозване међународне заједнице.). [2]

Прецизније, нема сумње да је високи представник ЕУ убедљиво најважнији политичар у БиХ. (Њега бира Европски парламент, а поред висoког представника постоји и још један европски чиновник у БиХ, то је шеф делегације ЕУ Петер Соренсен.)

Овлашћења високог представника су с временом била све већа. (Постепено су она предвиђена Дејтонским споразумом замењена бонским овлашћењима.) На основу бонских овлашћења представник ЕУ доноси привремене мере. Тачније, има право да се директно меша у политички живот БиХ.

Како у пракси на основу бонских овлашћења поступа високи представник ЕУ (аустријски дипломата Валентин Инцко), можда најбоље показује извештај Репбулике Српске Савету безбедности Уједињених нација, из новембра 2013. године. У извештају се наводи да се Инцко понаша “диктаторски“.[3]

У БиХ су поред високог представника присутне и полицијске и војне снаге ЕУ (око 1.600 војника). Такође, три члана Уставног суда БиХ бира Европски суд за људска права (суд Савета Европе) уз “ консултације “ са председништвом БиХ. Међутим, те консултације не обавезују Европски суд за људска права.

Ипак, и поред оваквог устројства политичког система у БиХ, тек 2005. године (или десет година после завршетка грађанског рата) Босна и Херцеговина је отпочела преговоре са Бриселом о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању. Тачније, скоро два месеца после Србије, у јуну 2008. године, БиХ је потписала са ЕУ Споразум о стабилизацији и придруживању.

Када се претходно има у виду, онда није изненађење што су “преговори“ између ЕУ и БиХ у суштини били само испуњавање услова и захтева Европске комисије.

О том процесу (који се не примењују само према БиХ) пише магистар европских наука Душко Глодић, шеф Одељења за координацију процеса стабилизације у Дирекцији за европске интеграције БиХ: „Ради се о пасивном преузимању законодавства Уније, то јест acquis communautaire од стране органа државе кандидата, потенцијалног кандидата или било које треће државе“.

Затим Глодић истиче: „У питању је потпуно пасивна и унилатерална хармонизација, јер држава која усклађује свој правни систем не може ни на који начин да утиче на законодавство које преузима… Због тога се овај процес законодавства у политичком жаргону сасвим оправдано назива ‘бриселизација’ правног система“. Коначно, Глодић закључује да се намећу и правна правила која нису део правног система ЕУ: „На тај начин, могуће је некој придруженој држави, односно кандидату, наметнути и обавезе које stricti iuris не чине дио комунитарних тековина“. [4] Међутим, такво доминантно присуство ЕУ у БиХ, није донело економски напредак. Следећа табела то показује.

Табела бр. 67. Спољни дуг БиХ у периоду преговора са ЕУ 2005-2013.[5]

Раст спољног дуга је пратила и катастрофална стопа незапослености, највећа у Европи и једна од највећих на целој планети. Она је 2013. године достигла скоро катастрофалних 44%. Табела број 68 показује раст незапослености у периоду од 2007. до 2013. године

Табела бр. 68. Пораст незапослености у БиХ у периоду преговарања са ЕУ 2007-2013.[6]

Слично томе, спољнотрговински дефицит БиХ је бивао све већи упркос дугогодишњем управљању ЕУ у овој држави од око 4 милиона становника. Табела број 69 то показује.

Табела бр. 69. Спољнотрговински дефицит БиХ у периоду 2003-2012.[7]

Каква је економска ситуација у БиХ под дугогодишњом управом ЕУ, показују и социјални немири који су избили у фебруару 2014. Наравно, треба истаћи да у земљи у којој је сурови грађански рат трајао скоро 4 године, немири увек имају и политичку конотацију (на пример, они се могу искористити и као средство за стварање унитарне државе и за рушење руководства Републике Српске које покушава да води самосталнију политику). Међутим, масовност демонстрација, њихов интензитет и трајање, показују да је народ посебно у муслиманско-хрватском делу БиХ (или у Федерацији БиХ која је уз Републику Српску конститутивни ентитет Босне и Херцеговине) дубоко незадовољна својим социјалним статусом, као и да је подложан манипулацији управо због свог безнадежног економског статуса.

Демонстрације су отпочеле 4. фебруара у Тузли. Непосредан повод је био затварање (и продаја) фабрика у том индустријском центру. Демонстрације су трајале неколико дана. Неколико дана касније око 10.000 демонстранaта је пробило кордон полиције и и запалило седиште кантона Тузла. Немири су убрзо проширили и на остале градове у којима су муслимани и Бошњаци у већини. Демонстранти су освојили и запалили зграду председништва БиХ, као и седишта влада кантона Сарајево и Зеница. У немирима је поврђено преко 400 демонстраната и полицајаца (Демонстрације су одржане и у Мостару, Јајцу, Брчком, Бихаћу, Добоју, Травнику, Цазину, Санском Мосту, Новом Травнику, Ливну, Прозору и другим градовима). Мање демонстрације су одржане у Сарајеву у октобру 2014. године. Тренутну ситуацију у БиХ компликује и предизборна кампања и најава немира (уколико резултати не буду у складу са жељама опозиције, посебно у Републици Српској).

Дакле, може се закључити да је у БиХ веома тешка економска ситуација. Земља која која је под фактичком управом ЕУ најмање је напредовала од свих држава у региону када се ради о такозваним европским интеграцијама. То је апсурд. Прецизније, БиХ није добила чак ни статус кандидата за ЕУ (Албанији је Савет министара ЕУ одобрио статус кандидата у јуну 2014. године).

Логично би било да рад администрације ЕУ која поседује толику фактичку моћ (и коју често злоупотребљева) доведе до минималног економског напретка у БиХ. Међутим, дешава се управо супротно. Спољни дуг БиХ расте, слично као и спољнотрговински дефицит. Жестоки социјални немири потресају земљу. Незапосленост је на афричком нивоу, чак и виша када се упореди са оном у државама попут Судана (и у том земљи је вођен грађански рат) у којем је стопа незапослености око 20%[8] или са оном у Намбији у којој је стопа незапосленост око 28% (двадесет година се ратовало на тој територији)9].

Једна од ретких афричких држава у којој је стопа незапослености већа од БиХ је Република Конго, у којој је незапосленост прешла стопу од 50%.[10] Нажалост, ако се настави досадашња политика ЕУ у БиХ, није немогуће да ће ова држава у наредних неколико година претећи и Републику Конго на овој црној листи.

УПУТНИЦА

[1] http://www. slobodnaevropa. org/content/brisel-dao-najgoru-ocjenu-za-bih-umjerene-

kritike-srbiji-crnoj-gori-i-kosovu/26627591. html

[2] Крећа М. “Међународнo јавно право“ Правни факултет, Београд, 2012. стр 155-156

[3] Инцков рад у БиХ је критиковала и Русија у Савету безбедности.

[4] Глодић Д., “Утицај процеса европских интеграција на изградњу правног система Босне и Хецеговине“, Нова српска политичка мисао, Vol. XVIII (2010) , no. 3/4, стр. 75-92.

[5] www. cia. gov/library/publications/the-world-factbook

[6] Исто

[7] Исто

[8]https://www. cia. gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2129rank.

html?countryname=Bosnia Herzegovina&countrycode=bk&regionCode=eur&rank=193#bk

[9] Исто, подаци за 2012

[10] Исто.

(НСПМ – Дејан Мировић)

Ознаке: БиХ, ЕУ, Проф. др Дејан Мировић, увоз и ЕУ, царнине