Прочитај ми чланакМаркс је сматрао да комунизам не може бити успостављен брзо и преко ноћи, већ да је потребно одређено време и један дуг и болан процес искорењивања капитализма и успоствлајње бескласног комунистичког друштва.
Како то обично бива, теорија није била примењена у пракси на начин на који је то замишљено. У Југославији је комунизам, или барем оно што је било називано комунизмом, стигао практично преко ноћи. Комунисти су имали толику жељу да наметну своју идеологију да су у том жару заборавили начин уређења, организацију и план примењивања те идеологије у стварној ситуацији. Међутим они су имали нешто друго, а то је способност да све окрену у своју корист. Наравно у томе им је помогло и то што су могли да контролишу све, па самим тим и да то све искористе за своје потребе и политичке игре.
Њихова борба за власт трајала је све време током рата, под параваном лажне борбе против окупатора. Пуни самопоуздања и под утицајем нагона, а са минимумом неопходног морала започели су своју прљаву борбу. Снажни на реченицама и са дивљачким жаром у очима није им било тешко да изманипулишу збуњеном младежи тог преиода. Млади су, као зомбији, свесни да нешто треба да предузимају, слепо веровали у њихове пароле.
Тако се партија докопала власти, неспособна да прилагоди своју идеологију у реалној ситуацији и направи сличну копију по комунистичком моделу. Уместо тога они су покушали да спроведу своје идеје које су биле продукт изопачене слике савршеног света. Наопака перцепција, замена теза и помршен систем вредности водили су ка импровизацији. Ништа није могло да изгледа тачно онако како то пише у књигама. Тачније могло је да изгледа, али не и да функционише на начин на који би требало. Тако су се „паметни другови“ досетили да све изједначе по било коју цену, а оне који су их прозрели затворе у логоре, убију и затру сваки траг њиховог постојања.
То је била савшена прилика за оне људе са дна друштвене лествице да се прогурају и излактају до самог врха. Сви они који су били пропалице, нерадници и њима слични добили су све оно што им не припада. Добијали су половине станова људи који су за то радили годинама. Људи коју су стицали читавог живота дошли су у ситуацију да им се њихова имовина одузима и поклања тим пропалицама како би сви били једнаки. Укидање приватне својине и подела добара на једнаке части. Без икаквог правног поретка, без икакве правде, комунизам у Југославији уништио је све дотадашње вредности једног нараода. Можда не дословно уништио, али у доброј мери осакатио и закопао одређене делове, одређене традиције које су биле чуване и штићене кроз векове. Све оно што је један народ успео да сачува од Немањића, до данашњег дана, све оно што Турци за петсто година нису могли да нам одузму, комунистичка партија је успела.
Пре свега нестали су манири. Господу су заменили клошари, онај крајњи шљам са дна друштва, који никада није имао амбиције или потребу да нешто учини са својим животом и увек за то кривио оне који су успели нешто да постигну у животу. Пљували су и мрзели оне који су имали добре каријере, који су били успешни и имали новац, за њих су они били лопови и криминалци. Затим су одједном добили прилику да буду једнаки са њима, или чак изнад њих у већини случајева.
Ту престаје сва смисленост нормланог поимања правног система. Ту више нема закона, нема судова који суде по правди, већ по припадности.
У свом том бунилу, народ запада у кризу. Кризу изазвану борбом за опстанак, за живот, за слободно друштво и државу. Та криза је потпуно исцрепела људе, сву енергију из њих. Друштво је постало велики терен где су сви били део игре, али нису сви поштовали иста правила. Игра у којој је судија играо против тебе, и одређивао правила како је њему ишло на руку, а ти ниси имао право жалбе.
Комунизам је такође угушио веру народа. Вера је била главни мотив у толиким вековима пре XX. Све је почивало на њој, црква је била озбиљан фактор у одлучивању о битним питањима за добробит државе, међутим комунизам је успео да елиминише веру из народне баштине. И од тога се никад нисмо опоравили. Вера јесте враћена, али њен утицај је знатно опао и данас нема функцију какву је имала некада. Све мање људи верује у религију која је овде доминантна, а црква је постала предмет исмевања (за шта је, добрим делом, сама заслужна).
Није само вера та која је изгубила свој утицај у народу, у том перидоу избрисан је добар део народних обичаја, традиција је пољуљана, и стављана под знак питања. Уметност је изгубила смисао, уметници су губили главе због погрешног мишљења. Политика је сведена на приземну манипулацију, а друге стране није постојало да се супротстави таквој стрампутици, јер је све било контролисано.
Народ је изгубио идентитет, постао несвесна машинерија под палицом великог брата, који је надзирао све сумњиве радње и старао се да не кулминирају. Сви покушаји противљења, другачијег мишљења или става били су у старту сасецани и уништавани на најбруталније начине. Није се марило за средства, било је битно одржати стабилност и континуитет у затирању свега што је вредело, да би се на крају задржала само послушна маса који би пратила наређења, а не би представљала било какав вид опасности по партију.
Комунизам је убио дух овог народа у сваком погледу. Све што је красило Србе до тог периода, тада је било уништено. Људи и дан данас умеју да тврде да је у то време било много боље него данас и да су боље живели. Лично сматрам да то није нешто чиме би требали да се хвале, ни да то истичу на било који начин. У то време су добро живели само они коју су били на њиховој страни и подржавали ту пошаст или били на неки начин неутрали у свему томе.
Из угла некога, чији су сви преци били на супротној страни, могу то да тврдим и да слободно кажем да је комунизам једно од највећих зала које су задесиле овај народ у читавој његовој историји. Све те бајковите приче о лепом времену су касније показале како и жашто је тада могло да се живи на тај начин. Дугови који су остали након те руине, угушили су један народ, његов дух, његову веру, традицију и све оно што га је красило кроз векове, а имао је чиме да се дичи.
