У последњих месец дана у арсенал оптужби које испаљују владајуће странке, али и радикали, уврштено је и наслеђе из доба кад је ДСС, предвођен Војиславом Коштуницом, био на власти. Наиме, уместо досадашње репутације националисте, коју му је годинама приписивала „друга Србија”, Коштуница, а тиме и ДСС, за савремене опоненте постали су симбол друге крајности – евроатлантизма. И кад премијер Александар Вучић пребацује Коштуничиној влади потписивање споразума с НАТО-ом неповољних по Србију, и кад јој Вулин замера „ослобађање албанских терориста и паљење Скупштине и РТС-а”, и кад Шешељ критикује Санду Рашковић-Ивић за „антисрпске изјаве у вези са Републиком Српском Крајином и злочином у Сребреници”… Да иронија буде већа, и Бранко Ружић, функционер Социјалистичке партије Србије, сматра бившег лидера ДСС-а „персонификацијом евроатлантске политике након 5. октобра, пљачкашке приватизације и дезинтеграције СР Југославије… да би на крају кукавички вратио мандат и забио главу у песак као ној”.

Али, ко се сада сећа да су социјалисти понајвише захваљујући Коштуници политички преживели године после 5. октобра (када их је позвао да мањински подрже његову владу), а да је напредњацима управо он, својом подршком Томиславу Николићу у другом кругу председничких избора, донео превагу над супарницима из ДС-а. Ови потоњи, међутим, вероватно нису заборавили Коштуничину „прагматичност” која је ондашњим радикалима значила вероломство када је Томислав Николић, као заменик председника СРС, 2007. године (ДСС му ускратио подршку) само пет дана био председник Скупштине Србије.

Уз опаску да „у политици принцип траје колико траје интерес” социолог Јово Бакић каже да је у овом тренутку Коштуница лака мета. „Кад је био најпопуларнији и имао моћ, тада је било добро бити уз њега. Сад, кад није на политичкој сцени, онда се може и другачије поступати. Наравно, он је направио одређене грешке, али кад га критикују ти који су му помагали да их прави, онда је то са моралне тачке гледишта недозвољиво, али с политичке – разумљиво”, наводи Бакић.

На ДСС који води Санда Рашковић Ивић примедбе имају и они који су изашли из странке после Коштуничиног политичког пензионисања. Они сматрају да ДСС више није „онај стари”, а себе сматрају настављачима „правог” ДСС-а. То за себе кажу и Ненад Поповић, лидер Српске народне партије, и Андреја Младеновић и Небојша Бакарец, предводници Самосталног ДСС-а, и Слободан Самарџић, председник Државотворног покрета Србије. С тим што су странке Поповића и Младеновића сада на изборној листи СНС-а, док Самарџићев ДПС неће изаћи на изборе.

Иако су различито позиционирани према актуелном режиму, и Бакарец и Самарџић имају исти однос према Коштуничином наслеђу. Истичу да је то био период привредног раста, смањења јавног дуга, ниже незапослености него данас, демократизације друштва, слободе медија…

„А сада имате критику власти Коштунице зато што је у неким областима правио ’концесије’. СОФА споразум, потписан 2006., за време његове владе, није био ратификован нити је ступио на снагу”, каже Самарџић и наставља:

„Тај споразум није подразумевао никакав потоњи документ. Али и Тадић и Вучић потписивали су нове споразуме или их ратификовали, а нико их није тукао по ушима да то раде. Такође, 2006. је било време завршних преговора с косовским Албанцима у Бечу и тим споразумом направили смо једну малу ’концесију’ према западу како бисмо имали маневарски простор”.

Разлог због којег се оспоравају неке одлуке Коштуничине владе Небојша Бакарец приписује кампањи, али не пориче да је у том периоду било грешака. Његове замерке, међутим, највише иду на рачун актуелне шефице странке Санде Рашковић-Ивић, због које су Младеновић и он искључени из ДСС-а. Разне потезе због којих Коштуницу проглашавају евроатлантистом Бакарец правда тиме што ЕУ тад „још није отимала Косово”, а „кад је почела да нам га отима, он је поднео оставку и расписао изборе”.

Коштуница је, како примећује потпредседник ДСС-а Драган Маршићанин, рекао да има шта да каже и да ће то рећи.

„Мени је жао што то није можда раније него што он мисли да треба, јер би то помогло разјашњавању неких спорних питања везаних за период кад је он био на власти”, наводи Маршићанин и изражава уверење да ће Коштуница бити запамћен као највећи државник Србије 20. века.

Он прихвата да ДСС носи терет политичке одговорности за грешке које је правио, али су, „те грешке најчешће биле последица огромних притисака и уцена Запада, али и тога што ДСС никада није био сам на власти, већ су га увек условљавали и уцењивали коалициони партнери”. Указујући да је ДСС данас оно што је увек био, и да су му и даље темељна начела она која је Борислав Пекић сажео у мото „и нација и демократија”, Маршићанин тврди да се ова партија ни у чему није променила после Коштунице.

Председница ДСС-а не одриче се грешака које се могу сврстати у заоставштину ДСС-а, како би се можда могло помислити из њеног недавног интервјуа НИН-у. Суочена са захтевима да објасни потезе Коштуничиних влада, Санда Рашковић Ивић је – чини се помало нервозно – прозвала Коштуницу да се сам огласи, и то одмах.

У нападима на ДСС, Ђорђе Вукадиновић, аналитичар и кандидат на листи ДСС-Двери, види троструки парадокс.

„Прво, толико напада, жаока, негативне енергије, па и мржње, излива се према странци за коју они који је нападају истичу како је мала, маргинална и малтене пред ишчезнућем. Друго, необично је подударање ставова владајуће коалиције и оних који се представљају као најжешћа опозиција. И треће, они који данашњем ДСС-у оспоравају континуитет, истовремено му каче на нос оно што су пропусти из Коштуничиног времена”, каже Вукадиновић.

Он додаје да проблем који ДСС има са прошлошћу није ништа спрам истог проблема који са континуитетом имају лидери СНС-а, СПС-а и ПС-а и њихове странке.

Јово Бакић примећује да су мета напада ових владајућих партија, поред ДС-а, само ДСС и Двери. Оцењује да је кључни разлог за то што њих, као опозицију, није могуће контролисати.

„Мислим да им радикали у скупштини одговарају. Што јачи радикали, то боља позиција Вучића према Западу. Опет, Шешеља увек може изручити Хагу, а код ДСС-Двери то не може да уради”, оцењује Бакић.

Према његовим речима, и формација ДСС-Двери може да се користи као баук за Запад („ако мене нема, ево ко ће доћи”), али би улазак тог савеза у парламент могао финансијски да их ојача.