Прочитај ми чланак
Некако уочи скандалозне британске резолуције о Сребреници, Новак Ђоковић је освојио титулу на Вимблдону. Многи су се тада нашалили – „сада ће Енглези да предложе резолуцију којом се Ђоковић осуђује за спортски геноцид и којом му се одузимају све Гренд слем титуле”…
Ипак, тек одиграно финале „Ју-ес опена” на највећем тениском стадиону на свету у Њујорку, показује да је граница између такве пародије и реалности све тања. Јер, како другачије објаснити ничим изазван талас мржње са трибина, који је српски тенисер доживео у мечу са Рожером Федерером?
Није то био први пут. Ни у Њујорку, а ни у Лондону. Једино што је овог пута против себе имао и фантастичног Федерера и више од 20.000 готово фудбалских навијача. Овогодишње финале „Ју-ес опена” је било само кулминација велике нетрпељивости од стране публике, која најбољег играча свети прати по Европи и Северној Америци.
Неко ће рећи – „нормално је да навијачи воле Федерера јер је легенда тениса, има најлепше потезе, јаке спонзоре, машинерију и медију који од њега праве суперхероја. Али, када публика аплаудира на Ђоковићеву прву сервис грешку, баца се у делиријум ако пошаље лоптицу у мрежу или остаје нема на неке од најлепших Новакових потеза у историји белог спорта… Онда је јасно да се иза нетрпељивости навијача са Запада крије други мотив.
Када томе додате и медијску машинерију у САД и ЕУ, који Ђоковића и поред 10 Гренд слем титула и вишегодишње владавине на АТП листи и даље доживљава као неког доброг, али не већ легендарног тенисера, онда је лако закључити да је за западну јавност веома тешко да прихвати да један играч из неке мале земље Источне Европе, из „забити која нема западне вредности”, може да доминира у спорту као што је тенис.
И ту се крије узрок због чега Ђоковића поштују широм Азије, Кине и Русије, али не и у САД, В. Британији, Немачкој…
Својим маестралним играма, један од највећих спортиста свих времена је заправо разоткрио фашизам на Западу (где је иначе и настао), који никада није ни нестао, већ се само под обландама демократије крио и чекао да изађе на површину.
Нажалост, припадницима западног цивилизације, медијска машинерија је толико испрала мозак о личној супериорности и исправности, да им је веома тешко да прихвате да неко или нешто са Истока може да буде боље од њих.
Ђоковић је само на себе привукао гађење, нарочито Американаца и Енглеза, на све оно што макар и има призвук српског, словенског или руског.
Ситуација није боља ни у остатку ЕУ. Јер, једно је залагати се против насељавања емиграната из Сирије (што је највероватније и исправан став), а друго је те исте људе шутирати, саплитати и запалити им склоништа, што се недавно догодило у Мађарској и Немачкој… Шта ће се догодити ако се продуби светска економска криза, а владари света наставе са ревизијом историје и хушкањем народа Европе једне на друге…
А за оне који „ботују” како Ђоковић игра само за себе, а не и за Србију – информација за крај: директно из Њујорка, српски ас путује у Лил да бодри кошаркашку репрезентацију Србије до медаље.
Извор: СРБИН.ИНФО – Алексеј Димитријевић
