Прочитај ми чланакКако је одмах после убиства 1903. пљачкана имовина последњег Обреновића. Плен завереника је била чак и интимна гардероба краљице Драге.
Овако су европске новине илустровале атентат
Како је одмах после убиства 1903. пљачкана имовина последњег Обреновића. Плен завереника је била чак и интимна гардероба краљице Драге.
У праскозорје 29. маја, по старом календару, 1903. године, у три сата и педесет минута, окончан је живот краља Александра и краљице Драге Обреновић. Краљевски пар је убијен у конаку, крај новога двора. Ово здање, које је купио протерани кнез Александар Карађорђевић 1842. године од Стојана Симића, у то доба најбогатијег човека у Србији, деценијама потом биће стално пребивалиште владара из династије Обреновић и „гнездо свих политичких обрта у Србији“. Нови двор, иначе, за време краља Милана и краља Александра служио је само за свечаности и забаве.
Игром случаја, а не симболичном идејом завереника, убиство краља Александра и краљице Драге догодило се на исти дан када је тридесет и пет година раније, 1868. године, у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић. Много је историјских извора који указују на то да је династија Карађорђевић умешала прсте, директно или индиректно, у Михаилово, као и у Александрово уклањање. А и у српском народу се то тумачило као враћање „дуга“ за Карађорђево убиство у Радовањском лугу, када је „кум преко кума скратио кума за главу и испоручио је у Стамбол“.
Десетак минута после испаљених хитаца на Александра и Драгу, један странац сазнаје за убиство. Био је то аустроугарски посланик у Београду Константин Думба. У пратњи војног аташеа, мајора Помијанковског, одмах креће ка двору и успева да прође кроз кордон војске и да уђе у зграду конака.
У смирај тог дана, војни аташе шаље извештај за Беч, у коме се каже да ред и мир владају у Београду, али да престоницом зато круже најфантастичније приче… Да су се завереници домогли касе диспозиционог фонда председника владе генерала Цинцар-Марковића и новац поделили између себе.
Осим тога присвојили су и приватну благајну краља Александра, којом је руковао генерал Лаза Петровић, и у којој се наводно налазио и један чек на пола милиона франака… У овом дипломатско-обавештајном извештају о Мајском преврату истовремено је и први траг да се политички и патриотски чин завереника у једном тренутку претворио у необуздану пљачку јуришника.
Обдукција тела краљевског брачног пара
– Конак је добио изглед разбојишта и, према речима једног завереника јуришника, личио је „на поље засађено кромпирима“. А да он добије такав изглед, умногоме су допринели официри који су хтели да се домогну какве вредне ствари. Плен пљачкаша била је чак и интимна гардероба краљице Драге! – пише и Васа Казамировић у књизи „Црна рука“.
Већ око поднева, после крвавог пира, Београдом се, од ува до ува, причало шта је све изнесено из конака. Поједини официри завереници сами су се разметали по кафанама показујући оно што су опљачкали. Један поручник је већ сутрадан показивао на сваком кораку прстен на својој руци и говорио како га је узео „за успомену на краљицу Драгу“. У брошури „Милан Ј. Новаковић на суду“ остало је записано сведочење поручника Трифунаца после преврата: „Јест, вала, неко сат, неко прстен, неко муштиклу, неко табакеру…“
Београдском чаршијом ширила се прича да је из џепа првог краљевог ађутанта, генерала Лазе Петровића, који је убијен те ноћи, нестао златан сат. Исту судбину доживео је и један завереник, пуковник Наумовић, који је грешком убијен, јер су на њега налетели официри који нису знали за његову улогу. Мртвог су га опљачкали и однели часовник и револвер.
Причало се да је краљеве омиљене пушке однео поручник Велимир Вемић, који је испалио смртоносне хице на Александра и Драгу, заједно са капетаном Михаилом Ристићем и капетаном Илијом Радивојевић Чичом, и који ће 1911. године, кад буде основана тајна организација Црна рука, постати председник њене врховне централне управе.
Последњи снимак Драге и Александра из 1903.године
Чим се прочула вест о ликвидацији брачног пара Обреновић, у Београд је пристигло преко две стотине новинара из готово свих европских држава. С доласком представника седме силе, као по команди, престала су хвалисања завереника.
Њихово понашање на јавним местима је отишло у другу крајност. Нису се више бусали у прса и узвикивали да су они ослободили Србију од „мрског и издајничког краљевског пара“. Ниједан од њих није хтео да призна да је те ноћи, када је извршен преврат, био и близу двора, а камоли да је нешто узео. Како су они заћутали, тако су утихнуле и приче по чаршији. Али не задуго.
Пола године касније, у новембру 1904. године, део драгоцености краља Александра и краљице Драге нашао се на јавној аукцији у Лондону. Прича о овој продаји у Београд је стигла захваљујући аустријској агенцији „Политичка кореспонденција“ из Беча. Енглеским колекционарима су понуђени краљева униформа, венчана хаљина краљице Драге, део краљичиног накита, дијадема са брилијантима коју је носила на венчању, затим гривна украшена брилијантима и сафирима коју је Драга добила на поклон од руског цара.
На лицитацији у Лондону нашла су се и два краљева ордена: турски Орден меџедије у брилијантима и персијски Орден сунца у брилијантима.
Ова вест је пробудила београдску чаршију и мали број преосталих опозиционих листова. Први реагује Чедомиљ Мијатовић, историчар, књижевник, један од најактивнијих преводилаца са енглеског језика, државник и дипломата. Потписник Тајне конвенције краља Милана са владом Аустроугарске и посланик Краљевине Србије у Лондону у време убиства краља и краљице.
У листу „Штампа“, 4. децембра 1904. године, написао је опширан чланак, погођен тиме што су се на аукцији у Лондону нашле и личне ствари „једне српске краљице“. Њему се прикључује лист „Опозиција“ и у тексту под насловом „Комплот“ пише „да су неки официри завереници са прстију краљице Драге и краља Александра скидали прстење. Притом су краљу сечени и прсти…“.
Официри на београдским улицама после преврата
Могло је тих дана да се сазна да нису све опљачкали само официри завереници. Већина ствари је остала на свом месту, али у нереду. Али многе од њих биће продаване. Тако је супруга аустроугарског посланика купила ормар избушен бајонетима, за успомену на боравак у Београду или за успомену на краљицу Драгу.
Такође, сазнало се да је из касе краља Александра нестало и Мирослављево јеванђеље. „Радничке новине“ оптужиле су за крађу много познатих и утацајних личности. Нису штедели ни заверенике, као пуковника Дамњана Поповића, али ни чланове Академије наука. Комплетан списак драгоцености које су биле у двору последњег Обреновића налази се у фонду Николе Пашића у Архиву Србије.
Продаја личних ствари краља Александра и краљице Драге по „белом свету“ је настављена. У пролеће 1905. године продаване су на лицитацији у Бечу, у заводу „Доротеум“. Посебна атракција за Бечлије тих дана је била јахта „Драга“, свадбени дар београдске општине, која је, наравно, продата.
По иностранству, заоставштину краљице Драге продавале су и њене сестре. Лист „Велика Србија“ у октобру 1903. пише да је одлуком Старатељског суда у Београду, сестрама, као јединим Драгиним наследницама, исплаћено 580.000 динара, што је онда била повећа сума новца. Толико је процењено да вреди краљичина имовина – кућа на углу Крунске и Ресавске улице, накит и друге драгоцености, готовина и разноразне акције.
ОСТАО ДУЖАН И СЕКРЕТАРУ
Лична имовина краља Александра никад није сасвим утврђена. Међутим, врло брзо и ефикасно је установљено колико је дугова оставио за собом. Та сума је била три милиона динара. За ондашњу Србију и ондашње прилике била је то огромна количина новца, „толика да се човеку дигне коса на глави“, написаће на једном месту Васа Казамировић. После убиства Александра пријавило се 39 поверилаца. Била су то приватна лица, Министарство финансија Краљевине Србије, стране банке, домаће и стране фирме…
На листи поверилаца налазио се и лични секретар краља Александра. Он је поднео хрпу рачуна за које је имао доказе да је, по налогу краља, плаћао својим новцем. А све су то биле значајне суме новца: 11.000 динара у злату, преко 2.000 динара у сребру, 3.000 аустријских круна…
