Прочитај ми чланак
Комунизам је, добро памтим, био неком брат, неком душманин. Било је много оних који су имали разлог за незадовољство, али још је већи број оних који, само захваљујући комунизму, нису остали код оваца.
Док је трајао, од општег поклича „идемо Титовим стопама“, нико није могао до речи да дође. Кад је почео да пропада, не знано откуд, појавили су се-антикомунсити. И, да чудо буде веће, ти антикомунисти нису били из оних породица које су биле жртве комунизма, већ углавном из оних кругова који су били добитници режима. Ту, заправо, никаквог парадокса нема: они, који су били жртве, избачени су из политичког живота, док су комунисти и њихова деца већ имали наталожено искуство партијског и политичког рада. Одмах су, сасвим марксистички, увезали нову, антикомунистичку идеологију, нацију и веру и почели да држе политичко-клерикалну наставу.
Они, који су остали у вери и обичајима и који су, током владавине комуниста, трпели због тога, реч нису могли да кажу од антикомунистичких бојовника, који су се експресно крстили, негде око двадесете-двадесетпете године и који су, на брзину и плитко, почели да читају теолошку литературу, једнако аљкаво, као што су пре тога читали марксистичку. Цркве су се напуниле, попови су почели да се богате, а онај пристојан свет, који је тридесет пет година одлазио у цркву, почео је да избегава литургије, већ је одлучио да се повуче у мале храмове на периферији, у које новоправославци нису залазили.
Неколико ствари говорио озбиљно против антикомунизма и на његов начин интерпретираних вере, традиције и родољубља.
На првом месту, то је питање људског материјала. Нема поштеног човека који ће пљунути на оно што је био јуче и на оно што су му били родитељи. При том, не знам ни за један случај (можда неко од вас зна) да је неки антикомуниста вратио стан добијен од режима, или диплому стечену на мрским комунистичким универзитетима. Сви бенефити система су им ваљали, само систем није ваљао!?
Друго: комунизам је само једна подврста грађанске идеологије, једнако као што су то демократија, фашизам, или либерализам. Претпоставка да је комунизам био антисрпски је, у највећој мери, нетачна, јер је, као грађанска идеологија био, пре свега, против човека и против нације уопште. Таква је и демократија, такав је и неолиберализам. Све идеологије, а нарочито оне које су никле у крилу просветитељства и рационализма, разарају све пред собом. Што је нација чвршћа, што је више органски изникла, то ће се на њу више обрушити. То је разлог што се свака идеологија обрушава на Србе и ни једна није у томе мање крива.
Антикомунизам је исто тако идеологија и исто тако је грађански, чак и малограђански по својој суштини. На попришту битке против комунизма појавио се кад је битка већ била окончана и кад више није било никакве опасности. Као директан потомак комунизма, одмах је на себе преузео да он, као и комунисти, одређује ко је и шта је Србин. Деца комуниста су одлуичила да је Србин онај ко не избија из цркве (што наш народ, који је дубоко веран, ипак никад није красило, бар не мушкарце), да Србин пише ћирилицом (при том, већина бораца за ћирилицу је једнако неписмена и на ћирилици, и на латиници); да добар Србин воли Дражу, Недића и Љотића и сличне глупости. Неки Срби воле, неки не воле. Неки су атеисти, неки су верници. Свођење нације на једну димензију, навлачење нацији тесног оделца, јесте управо рецидив комунизма.
Ко може да зна шта је српски народ и шта је „добар Србин“? Ко даје атест? Треба ли поново да идемо у партије по сертификате? Ко је овластиo СНС, СПО, Радикале, ДСС, Двери, или ма кога другог да они опдређују шта је и ко је Србин? Ја им, вала, по тај сертификат отићи нећу. Живот једног народа, суштина његова, не могу се мерити идеолошким аршинима, а још мање антиидеолошким. Некад смо кроз историју опстајали као Обилићи а, да се не лажемо, некад и као Бранковићи; били смо и комунисти и антикомунсти; има нас и верника и атеиста; у ратовима смо гинули и под петокраком, и под кокардом; поштени смо кад можемо, крадемо кад морамо; у миру смо руља, у рату прворазредан стрељачки строј.
Одакле иком, дакле, право да тумачи српски народ и да му ставља стеге? Српски народ је старији од сваке идеологије и сваку ће надживети. Немојмо га мерити идеолошким мерилима, тесна су она за њега. Немојмо оно што је миленијумима старо, трпати у оно што ће трајати две-три деценије и нестати. Старије је наше коло, или оро, у коме, кад играмо, играмо и са нашим мртвим прецима, и са нашим нерођеним потомцима, од партијског састанка; старије су гусле од филхармоније; старије је нарицање од партијског говорника над одром. Како то увек заборавимо?
Ако смо паметни, а ваљда још јесмо, одбићемо сваку идеологију. Партије су, са свим идеологијама, помоћу којих нас штроје, старе једва век и по, а српство је много старије. Како ли смо само живели без идеологија и партија? Како опстадосмо у историји без страначких генија? Јесу ли партије и идеологије ишта добро урадиле за тај несрећни век и по? Јесу ли оне створиле епику? Јесу ли једну шару на нашој ношњи направиле? Јесу ли, макар мрву једну, допринеле српској култури? Само су је разарале и то све, и идеологије, и партије. Од Димитрија Туцовића и Пашића, до Мила Ђукановића и Вучића, скупа са свом ситном тевабијом, све је један велики пад.
Нама нису потребни ни принципи, ни идеологије, већ моћ и сила да наметнемо своју, а не неку апстрактну правду; нама је, више од хлеба, потребна победа, а не објашњавање пораза; потребна нам је земља отаца, а не земља грађана; потребне су нам мајке и жене, а не родитељке и супруге. Ту нема идеологије, већ само онога што је од Бога, или природе дато; нерешен резултат у историји је проналазак теоретичара, живот зна само за победу и пораз. Опстати, одржати се, не клечати пред непријатељем и не тражити милост-закон је свих закона. То вам ни једна идеологија неће рећи.
Извор: in4s.net – Милан Миленковић
