Приморали сте ме следећи низ речи и мисли да напишем. Видим да заливате заблуде о Александру Ранковићу. Никад Србин, само комуниста. Пут највећег српског крвника почиње из села крај Обренова, из беде. Шегрт из абаџијске радње постаје истакнути комуниста, редак случај отпадништва у Kраљевини Југославији. Завист и мржња. Тако креће до трона владара живота и смрти. Да није њега, питање је да ли би Бравар икада царовао у Србији. Kада је чуо да су Титу познати неки предели Србије јер се борио на страни Аустроугарске, забранио му је да то икада спомене јер “ никада те Срби неће изабрати“.

Владар из сенке, човек који је држао деценијама у руци милионе судбина, живота и породица. Ознаш, Удбаш и све најгоре. Cappo di tutti јавне, тајне полиције. Нечовек. Заслужан за улуду погибељну команду „Сремски фронт“, Голи Оток и мучење, хватање Драже. Да ли би историја Србије била боља и другачија да није било тог зликовца. Да, сигурна сам. Није овде само Бравар ведрио и облачио већ његова антисрпска подгузна мува која је терорисала српски живаљ.

Ах, преко три милиона кроз неки вид репресије и казамата прошло. Kум у правом смислу те речи. Оде ти глава преко ноћи. Драги моји Срби, днк вам је лошији захваљујући Александру Ранковићу. Тај је побио и почистио све што је вредело. Тај је туђе отимао. Тај је био „озна све дозна“ и командант ње као тада војне формације. Да, мислим на ликвидације без пресуде, лепљење невинима етикета народних непријатеља и издајника. Да, тај је мрзео све што личи на Србију. Не правите крвнику ореол мученика.

Полтрон Браваров до краја. Није било вернијег пса од Ранковића. Е сад, откуд код Срба та заблуда. Само зато што је после деценија моћи избачен из партије, Срби су крвнику на сахрани скандирали: “ Лека“. Е сад замислите колико је српство било угњетавано кад су Срби од блата Југословена правили Србина. Никад тај није био наш. Само црвени бандит, до краја партији и Бравару веран. Све тајне је у гроб понео, све личне трагедије и породице које је у црно завио.

Никада ни једну реч истине није ни после своје смене изговорио. Не правите од њега страдалника. Једина казна му је била јавна осуда и пензија у вили у Дубровнику. Да, кад шегрт толико порасте па из виле на Дедињу отете, умисли да може и Тита да прислушкује. Све друго, да се залагао за Србију, да је требао да замени Тита… су изговори српски.

Оно кад Србин у антисрпској Југи нема за шта да се ухвати. Не, Александар Ранковић није та сламка спаса никада био. За мене, гори од Бравара. Броз је тудин, а овај на жалост по рођењу Србин. Нема Срби : “ Лека“ У памет се Срби! Тај је творац и отац потказивачког и полтронског менталитета коме и данас робујемо. Тај је сасекао дух Гвозденог пука, одвојио од Бога и цркве и да брат брата потказује, жена се мужа одриче, деца родитеља. Да, захваљујући Леки, Србији је сломљена. Ако треба споменик да вас на то Зло сећа, нека…

Извор: vidovdan.org

Ознаке: Александар Ранковић, анализа, Силвиа Ђурђић