Прочитај ми чланакМного је било србских разочарења без којих не би било Александра Вучића. Много и премного.
Прво је био Слободан Милошевић. Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође? Није Ђорђе, није Ђорђе, не може да дође, он је Слобу, он је Слобу послао народу… Тако се певало, во времја оно… Заиста, веровали су му многи: први је устао у одбрану Срба на Косову и Метохији, укинуо титоистичке аутономије Војводине и Космета, дозволио веће слободе мисли и изражавања, дозволио јавно изражавање вере у Бога…
Али, када је требало декомунизовати земљу, ослободити је тешког наслеђа и оптерећења револуционарих безакоња, он то није учинио. Напротив – што је дуже владао, то је рециклирана комунистичка прича његове супруге, Мире Марковић звана Југословенска удружена левица, била све јача.
Мој покојни пријатељ, хришћански мислилац Небојша М. Крстић, тих дана је, у часопису „Круна“, писао:
“Савез комуниста – покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријско-практичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству.
Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства. И СК-ПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана. Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психо-политичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.
Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.“(6,10)
Уз све то, земља је патила и страдала од велике пљачке – ко не памти хиперинфлацију, Језду и Дафину, тајкунске хорде које су се баш тада формирале? Милошевић је, по сили околности, 1999. године кренуо да брани Косово и Метохију од НАТО убица, али је иза себе имао издају Книнске Крајине. Пред крај своје епохе успео је да одржи говор о томе шта чека земљу кад он оде са власти (7), али је пре тога дозволио својој олигархији да до краја оголи и обоси народ и доведе га до гнева, па је изгубио подршку коју је до тада имао. Дакле, кад причамо о овом добу, не сме се заборавити да је Книн пао у Београду(8), а да је народ пао у беду и безнађе који су довели до 5. октобра 2000.
А 5. октобар 2000. нудио је, на први поглед, демократску обнову Србије и свеобухватни препород привреде. Мислило се да ће бити могућа Србије верна себи и својим традицијама. Ипак, била је то трагична илузија: Ђинђић, Динкић, Ђелић, Тадић, реформе, приватизација… Лаж до лажи и превара до преваре… Преговори са Европском Унијом вођени су илузијом званом Још Мало Па Ћемо Тамо, а дошло је до слома народа и државе, и живот је изгубио битку са смрћу, што се пре свега видело у области демографије.(9) Испало је да је 5. октобар само тријумф Западне Империје чији је коначни циљ, прикривен бриселским новоговором са шајкачицом, нестанак овог народа, древног, хришћанског, европског(10)
Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић
Војислав Коштуница је, по мери својих сила, покушао да заустави пропаст, али није успео. Борис Тадић је, да би уништио конкуренте – радикале (познате по кафанском четништву из филмова Вељка Булајића, мада је међу њима било и има и трезвених и часних родољуба), скупа са западним обавештајним службама створио Српску напредну странку, у којој су Томислав Николић и Александар Вучић почели да глуме месије спремне да учине све за напаћени народ. (11) Од почетка, сугерисали су својим бирачима да су они, у ствари, исти они „радикали“ као некад, само варају Запад да би донели што више добра нама и нашој ствари.
А народ? Народ је кренуо за Вучићем јер му је било доста лажи домаће евроунијатске елите, која је, у име ЕУ вредности, лагала и пљачкала. О томе је својевремено, после избора 2014, писао Слободан Антонић:
“Напредњачки бирач, будући да припада доњој и ниже-средњој класи, када је на изборном листићу заокружавао број 1, без сумње је хтео да покаже шта осећа према “тајкунима и политичарима који су све упропастили”. Управо те поруке – да се бира “између владе Вучића и владе Мишковића”, као и да тајкуни и политичари и даље “хоће да униште нормалну, пристојну и модерну Србију” – биле су средишње теме напредњачке кампање.
Но, имајући у виду и неуспех странака које су се залагале за укидање “солидарног пореза” – а њега је у кампањи, на крају, само Вучић бранио – очигледно да је “мали, обичан човек” гласајући за напредњаке показао и шта мисли о лекарима, судијама, професорима, државним службеницима, инжењерима… Дакле, о свима из овдашње више-средње класе, који су за њега само део исте арогантне, паразитске и корумпиране друштвене елите. Зато је 16. март датум још једне наше “популистичке револуције”.
Вучић је због “антибирократске реторике” већ поређен са раним Милошевићем. И заиста, постоји мноштво сличних елемената. Ту је оштра критика политичке елите (као да сâм критичар није већ више деценија њен саставни део). Затим, ту је експлозија нереалних обећања – ономад “привредни препород” и “шведски стандард”, а данас “драматично смањење броја незапослених” и “Београд на води”. Коначно, ту је и партијска свита безобзирних медиокритета, којима су пуна уста “реформе система”, док под тиме, у пракси, заправо подразумевају само то да “када ми преузмемо власт, све ће бити боље”.“(12)
А Вучић је, као слугерања Запад, учинио све оно о чему Борис Тадић, ЕУфил и грађаниста, није смео ни да сања – јер се плашио патриотског дела јавности. За време Вучића, стигао је противуставни Бриселски споразум и наступила је суштинска издаја Косовског завета. Срби су остали без Севера Косова и Метохије. Уведена је граница између Србије и Србије. Захваљујући Вучићу, легализована је геј парада као свакогодишња манифестација противпородичне политике. Вучић је, на Видовдан 2017, на место премијера у Влади Србије довео активну заговорницу противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, Ану Брнабић.
Свуда се уводе закони који озакоњују ЕУ безакоња. Парламент је постао карикатура слична друмским крчмама после поноћи. Вучић је смутљивце попут Гашића, Малог, Стефановића, Вулина и сличних поставио на на кључна места у друштву. Тако је настала његова кловнократија, која и данас траје као власт кловна без икаквог смисла за хумор. У доба кловнократије, народ је схваћен само као гомила будала којом се бескрајно може манипулисати.
ДА ЛИ СРБИЈУ ЧЕКАЈУ ИЗДАЈА И ПРОДАЈА њеног најбогатијег дела и потпуно разбијање? https://t.co/GGOxXsKWBt
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 28, 2018
Појава Вучића, понављамо, није пука политичка појава. Она је, суштински, мистичка. Он је, после Броза, правог претече антихриста, фарисчна верзија Шћепана Малог, доведена да нас одведе у мрак са пет жутих крака.(13) Зато смо писали овај текст. Да Видовданом видимо.
