Прочитај ми чланак
Сећате ли се оне вампирске седнице Звездине управе, у глуво доба ноћи, кад је Вођа свеже аболираног Џају поново посадио у руководство и свечано обећао да ће стуб(иште) Српства поново бити као некад, из времена славе и Барија?
У међувремену је отишао Џаја, а дошли Раја, Гаја и Влаја, или тако некако. Фалио је само богати Патак Баја не би ли црвено-беле ишчупао из дужничке рупендаре, али таквог није било. Усипало се повремено нешто парица у буре без дна, све с надом да ће 11 несрећника залуталих у фудбал нешто освојити, па онда кренути у Европу, ту недостижну златну коку.
Свака надградња тражи основу, а управа коју је лично Вођа благословио на славном путу није могла да скрпи ни четврт иоле пристојног играча. Штавише, владин авион летео је у Тиват по спасиоца, Грофа Божовића, који се, додуше прославио, али не на клупи већ између утакмица, увесељавајући Гробаре, а до беса доводећи Звездине навијаче изјавама с оне стране памети и пристојности.
Камо среће да се Врховни није лаћао ћорава посла да посрнулу љубав из младости врати на стазе славе. Не бива од бабе девојка, поготово што је кадровску политику на Стадиону „Рајко Митић“ (који се, Боже ме прости, вероватно врти у гробу од срамоте), водио као и у држави: постављајући мутавце, неспособњаковиће и понеког лопова.
Као велика појачања стизале су неке фудбалске карикатуре као из вицева, ређала се брука за бруком, почев од Каирата (ко је до двомеча са Звездом знао за те Индијанце, частићу га!), преко Металца и нишког Радничког, а Гроф је, на питање када ће његов тим заиграти боље, одговорио:
– За две, три године!
Познато звучи, није згорег некад позајмити идеју од Вође…
Као и у држави, и на Топчидерском брду се озбиљним стварима од којих зависи не само будућност, већ и голи опстанак, баве разни ваздуплохови, синеопсиси и мортаделе. Кад Непогрешивом даш у руке да води кадровску политику, то је као детету дати жилет да се игра.
Па оно постане опасно по околину, а по себе посебно.
Човек се не вади из офсајда, срља ко мува без главе, организација игре му је чиста нула, кука на судије, а промаја му дува на свим местима у тиму. Уверен је да је исто бити навијач и водити клуб. Верује у бакину причу како ти се све оствари, уколико то довољно желиш.
Зато је уместо принца довео Грофа да буди успавану лепотицу, која је у међувремену толико одртавила да је неће ниједан ђувегија. Испоставило се, авај, да и спасилац на белом коњу у виду владиног „фалкона“ кубури са потенцијом и да код бивше лепотице ни штемајз не помаже.
Пиши, дакле, пропало, па са заљуљаног брода ужурбано бегају Раје, Гаје и Влаје, Ивице, Терзе и Кокезе, јер им љути Север прети усраним моткама („а, где је наш део?!“). A, као нови спасилац се спомиње један од људи за сва времена и све режиме, који ће све довести у ред, а од Звезде направити Барселону.
Исто онако како је Вођа од Србије направио земљу благостања и правде.
Рођени баксуз осуши све за шта се ухвати. Што пре му вежу руке, мање ће штете направити. Ко не верује, нека вирне у Љутице Богдана, не мора да иде до Немањине.
Извор: Вести онлине
