Прочитај ми чланакУ свом чувеном говору на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године, председник Русије Владимир Путин оптужио је Запад да је преварио Русију јер јој је, у замену за њен пристанак на уједињење Немачке, обећао да се НАТО неће ширити ни милиметар даље ка истоку, ка руским границама. Путин је, испоставља се сада, био потпуно у праву.
Постојање ових гаранција Запада, да се НАТО неће ширити источно од Немачке, проглашавано је за руски мит, међутим, америчка Национална безбедносна архива декласификовала је прошлог месеца тридесетак докумената који потврђују да су ове гаранције заиста постојале; реч је о записницима с бројних разговора лидера Запада и тадашњег Совјетског Савеза који показују, како сумира амерички магазин „Нешенел интерест“, да је Михаил Горбачов пристао на уједињење Немачке зато што су му амерички државни секретар Џејмс Бејкер, председник САД Џорџ Буш Старији, немачки канцелар Хелмут Кол, шеф дипломатије Ханс-Дитрих Геншер, француски председник Франсоа Митеран, британска премијерка Маргарет Тачер и њен наследник Џон Мејџор, генерални секретар НАТО-а Манфред Вернер…, гарантовали да НАТО неће ићи даље на исток и тиме угрожавати руску безбедност. А НАТО је сада на самим границама Русије.
© AP Photo/ Czarek Sokolowski
О обећањима и лажима Запада и о ширењу НАТО-а на исток у „Новом Спутњик поретку“ говорили су дипломата Зоран Миливојевић и историчар Милош Ковић.
Магазин „Нешенел интерест“, чији је почасни председник доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер, констатује да декласификована документа заиста показују да Горбачову јесу биле пружене гаранције о неширењу НАТО-а.
„После Путиновог минхенског говора видели смо изругивање у медијима и ултимативне захтеве да се каже где је то обећано Михаилу Горбачову и Едуарду Шеварнадзеу…“, подсећа Милош Ковић. „Ово што је сада објављено има значај ’Викиликса‘. Објављени су читави оригинални документи, који доказују да обећања јесу дата, и да су погажена“.
Ковић указује на „феномен да се реч дата ’варварима‘ не поштује, што је схватање које има своју предисторију из времена колонизације Америке, када су њихове власти потписивале споразуме с поглавицама староседелачких племена, а онда су те писане споразуме систематски кршили. Реч је, једноставно, о западном колонизаторском менталитету, који на Русију не гледа као на равноправног партнера. То је последица културног расизма, али и нереалистичног погледа на свет“.
Овакав став, додаје „Спутњиков“ саговорник, изнео је и британски дипломата Роберт Купер, нама познат из почетне фазе преговора о Косову и Метохији.
„Купер је у својој књизи ’Слом држава‘ навео да постмодерне државе, као што су САД и Велика Британија, нису дужне да говоре истину у преговорима с државама као што је Србија. Он је то потпуно отворено признао“.
Упркос оваквом поимању међународних односа, „речи западних лидера, које су цитиране у објављеним документима, морале су да имају политичку тежину и кредибилитет“, сматра Зоран Миливојевић. „Међутим, као што је и Владимир Путин недавно рекао говорећи на ову тему, требало је то ставити и на папир и реализовати усмене договоре у форми уговора. И ту је сасвим у праву, зато што усмена обећања, иако су имала политичку снагу, нису имала правну снагу“.
Ипак, напомиње Миливојевић, све и да су обећања о неширењу НАТО-а била формализована писаним споразумом, он не верује да би Запад одустао од својих планова, „него би их само спровео на нешто другачији начин“.
Ову Миливојевићеву претпоставку потврђује и један од сада објављених докумената, написан 25. октобра 1990, дакле у време у коме су Москви пружана уверавања да се НАТО неће ширити на исток, у коме се наводи да је упркос тим уверавањима америчко Министарство одбране било на становишту да „врата (НАТО-а) ипак треба оставити одшкринутим“ за бивше чланице Варшавског пакта.
„После пада Берлинског зида САД су препознале себе као водећу силу која свој систем треба да наметне целом свету. У таквим околностима се не бирају средства“, објашњава Миливојевић.
„То је логика великих сила“, надовезује се Ковић. „Падом Берлинског зида и нестанком Варшавског пакта настао је вакуум моћи, који је нечиме морао да се попуни. И Кисинџер је писао о томе у својој књизи ’Дипломатија‘ из 1994, да Запад мора да искористи ситуацију да би стекао добре позиције због руске претње која би поново могла да настане у будућности. То је ирационална политика која сада угрожава читав свет“.
Упоредо с ширењем НАТО-а на исток током деведесетих, у Русији је — под надзором Запада — спровођена економска шок-терапија која ју је довела до банкрота ′98. године, што упућује на закључак да је реч о комплементарним процесима који су били део исте агенде бацања Русије на колена. Управо на овом трагу, професор с Принстона Стивен Коен, један од водећих америчких стручњака за Русију и један од ретких гласова разума у америчкој јавности, говори ових дана да већина Руса с правом верује да су „САД у рату с Русијом већ 25 година“.
© SPUTNIK/ ВИТАЛИЈ ПОДВИЦКИ Ширење НАТО-а на исток
„Та оцена је потпуно тачна“, сагласан је Зоран Миливојевић, „при чему, наравно, то није рат класичним оружјем већ другим средствима, а економија јесте питање свих питања“. „Горбачов је прихватио промену, која се није односила и на другу страну него само на њих, и Русија је трпела последице тих промена све док се није освестила Путиновим доласком на власт. Истовремено, друга страна није одустала од свог циља да противника уништи до краја, иако се то сада показује као немогуће“.
Како, после обелодањивања докумената из америчке Националне безбедносне архиве, веровати обећањима Запада?
„На реч се не се веровати, већ само уговорима који би имали чврсте међународне гаранције“, сматра Зоран Миливојевић.
Милош Ковић закључује: „Поука, коју је из свега овога Русија извукла а морала би то да учини и Србија, јесте да реч Запада не сме да се прихвата здраво за готово. Српски политичари знали су то у 19. и почетком 20. века, ми то сада морамо поново да схватимо“.
