Годишњицу бомбардовања Србије НАТО је схватио као прилику за своју промоцију.

Датум почетка бесомучног бомбардовања (24. март), који се комеморативно сваке године обележи у Србији, НАТО лобисти су дочекали добро припремљени. Многи од њих су на детаљну припрему ишли у САД, што и не крију, него то приказују као своје добре везе са најјачом светском силом и извор тачних информација које не треба проверавати.

Из године у годину НАТО лобисти у Србији све више попримају карактеристике својих ментора. Огромна војна сила и сви други потенцијали резултирају карактеристичним понашањем – бахатост, препотентција и недостатак стрпљења да се разумеју проблеми и размишљања других. Влада убеђење да сила све решава и да ће решити ако до сада није.

Очито се НАТО и не труди превише да се допадне Србима. Стратегија је другачија – покушава да их уплаши и реалном претњом натерати у свој савез као једини спас од оног што може да их снађе. Сличан је наступ и лобиста у смислу – ако нас не послушате, сами сте криви за оно што вас чека. То је очит доказ да о Србима ништа не знају јер Србе је тешко уплашити. Уопште се нису трудили да лобисте које су изабрали и које форсирају новцем и инструктажом прилагоде српској средини и просечном психолошком профилу наших грађана. Изабрали су личности које, по својим карактерним особинама, потпуно одговарају Алијанси, али су сметнули с ума да их као такве Срби неће прихватити.

Из мноштва центара и самосталних стрелаца могу се издвојити два специфична – Центар за евроатлантске студије са директорком Јеленом Милић на челу као организована екипа и генерал Благоје Граховац, који је бар привидно самостални стрелац. И први и други су убеђени да се државни апарат организовано супроставља њиховој НАТО пропаганди, што није тачно, него је њихово деловање на Србе контрапродуктивно.

НАСТУПИ ЈЕЛЕНЕ МИЛИЋ

Није спорно да САД и НАТО имају новца, али преко Центра за евроатлантске интеграције га стварно бацају у воду. Ко год је од Срба видео само један јавни наступ Јелене Милић одустао је од подршке уласку Србије у НАТО, чак ако се и колебао. Нико од Срба не воли бахатост и надменост. Сем тога, она редовно демонстрира кардинално незнање када су у питању геостратегија, војна питања и наоружање, а, на њену жалост, то су у њеном послу незаобилазне теме. Онај ко види њена лупетања по тим питањима са правом мисли да је и остали део њене приче шупаљ.

Елементарно незнање по питањима којима се бави најбоље је разоткрио Мирослав Лазански у емисији Да можда не (21. јануара 2016. на РТС). Аргументовано бламирање пред гледаоцима Србије Јелена неће никада заборавити, а Лазански јој је постао ноћна мора јер је био принуђен да јој пред камерама каже: „Госпођо Милић, ви немате појма“.

Од тада вреба прилику да му нанесе неко зло и да му врати истом мером иако Лазански није имао никакве друге намере сам да изнесе чињенице о хрватским вишецевним лансерима ракета, у шта се неспорно веома разуме, а Јелена их не разликује од сулунара. Прилику је дочекала у једној од најгледанијих ТВ емисија Ћирилици, коју води Миломир Марић на ТВ Хепи и БН.

Многи ће се сложити да је премијер Александар Вучић погрешио када је пристао да учествује у Ћирилици са Јеленом Милић и уредником листа Данас Зораном Пановићем. У свом стилу, премијер је самоуверено пристао да одговори на сва питања. Наравно да је очекивао да ће она бити провокативна и у томе није проблем.

Питања Зорана Пановића углавном су била везана за унутрашње политичке обрачуне и предизборну кампању, наравно, провокативна па и мало више од тога, али у границама пристојности. Питања Јелене Милић су ипак, и поред свих очекивања, итекако изненадила Вучића. Била су непримерена, дрска и крајње непристојна. Милићка нас је све увредила, без обзира ко шта од нас мислио о Вучићу, јер он у овом тре нутку представља наш народ.

Довољно је из те поплаве неистина, дрских лажи и припремљених монтажа извући само понеки пример да би се то видело. На пример, у покушају да компромитује Русију и руску нацију у очима Срба и тако отвори нови простор за уплив НАТО, све нас је увредила и постидела. Огрмну и пресудну улогу Црвене армије, коју је имала у сламању фашизма, ослобађању већине европских земаља, па и Србије, помножила је са нулом и све приказала као злочиначко понашање руских војника према српским женама кроз огроман број силовања на нашем простору.

Искористила је чињеницу да је таквих појединачних случајева било, али они не умањују сјај ове победничке војске. Зар тако неко у Србији да говори о армији која је уништила највеће зло од када је света – фашизам. Ако се то може рећи на такав начин српском аудиторијуму, онда се све може, и тиме је Вучић био изненађен па помало и паралисан чињеноцом да Јеленина непристојност нема границе.

ОТКРИЛА ЈЕ АМЕРИЧКА ЗАСТАВА

Датум гостовања Јелене Милић, непосредно пре традиционалног комеморативног обележавања почетка НАТО бомбардовања Србије, била је добра прилика да се последице овог бомбардовања минимизирају и потенцира кривица Србије што је бомбардовање изазвала. Јелена се добро наоружала лажним статистичким подацима, по које је скокнула до САД и припремила питања (или јој је неко припремио) која су више личила на њен бескрајни монолог него очекивање одговора. Често је на крају монолога и заборавила шта је на почетку питала.

„Аргументовано“ је износила податке – цифре, које су јој уступили амерички партнери са преувеличаним бројем страдалих Албанаца на Косову и Метохији а смањеним бројем наших жртава од НАТО бомбардовања. Наравно, није ни поменула да су и многи Албанци погинули од НАТО бомби. Наступила је тако као да ми нисмо били у стању да пребројимо своје жртве. Премијер је једним скечом све објаснио боље него да је одржао предавање.

Упитао је: „Јелена, шта ће вам америчка застава на мобилном телефону? Ја ћу вам дати српску. Немам ја ништа против америчке заставе, али некако више волим српску“?

Тек након тога Јелена је „изгубила и слику и тон“ (док је камера зумирала њен телефон и велику заставу у величини телефона) и деловала изгубљено као да је потпуно изгубила концентрацију.

Нешто слично као у дуелу са Лазанским. Схватила је – све је речено и све је јасно – маске су пале у пола представе. Да ли ће убудуће и Вучић бити мета осветољубиве Јелене као што је сада Лазански, видећемо.

Могло би се још штошта навести о лажним тврдњама и злим намерама Јелене Милић према Србији и Србима, које чак нису ни перфидне, него дрско отворене, али нема потребе. Довољно је рећи још само то да је упорно провоцирала и нервирала премијера тврдњама да Срби нису одговарали за злочине које су починили иако добро зна да су за своје злочине одговарали само Срби. Злочине других и не помиње. Вађење и трговину људским органима живих Срба није ни поменула.

Многи су били више љути на премијера него на Јелену, зато што не бира с ким ће водити политички дијалог. Она му једноставно није ниво. Ово нека му буде добра школа како не би поновио исту грешку да својим присуством омогући велики публицитет за дрске лажи и обмане које једноставно није стигао да у потпуности раскринка и разобличи због недостатка времена. Не пада ми на памет да браним Вучића, браним премијера наше земље а тако и наш народ.

Форсирајући овакве лобисте и пропагандне центре, НАТО смањује шансе када је у питању Србија. Тако нешто констатовала је и сама Јелена Милић, али она са својим ограниченим могућностима нија могла да схвати одакле ветар дува. Жустро је напала Вучића да је влада одговорна за пад популарности НАТО у Србији и смањење присталица уласка Србије у НАТО. Није схватила да то није узроковао премијер, него баш она оваквим и сличним наступима у јавности. НАТО би требало да се замисли коме је препустио пропаганду и коме даје паре.

ЛОБИРАЊЕ ГЕНЕРАЛА БЛАГОЈА ГРАХОВЦА

У пропагандном деловању на српску јавност у интересу НАТО, злоупотребљава се традиционално српско поверење у војску и унифому. Србима је често довољно да је у питању генерал да би нектитички прихватали оно што каже. Ипак, када је Благоје Граховац у питању, и ту је на сцени потпуни промашај НАТО, зато што се ради о потпуно компромитованој и презреној личности. Поново је у питању бацање пара НАТО, јер Граховац више нема ни угледа ни кредибилитета да помера српску јавност у правцу Алијансе.

Међутим, он је упоран и, када сви помисле да је потучен и да је одустао од своје мисије, он се поново појави у јавности самоуверенији него раније. Они који га најбоље познају – колеге (међу којима сам и ја) и бивши потчињени у ЈНА – добро знају да је у питању нека његова нова комбинација како би се дочепао неке нове значајне фунције и положаја. Није тешко доказати да Граховац није у животу и својој војничкој каријери ништа друго ни радио осим студиозне изградње своје каријере.

Одавно је схватио, што неки други официри нису, да је новац важан и да се њиме штошта може постићи без обзира како је стечен. Уосталом, због сопствених интереса издао је три своје отаџбине – Србију, Републику Српску и Црну Гору зарад неких, како их он види, наднационалних интереса. Мале балканске земље су сувише мала средина за његове интелектуалне домете – његов ниво је НАТО.

Није лоше подсетити шта је то Граховац у прошлости све урадио чега би требао да се стиди, а он се тиме поноси:

• Приказује као неразумног генерала Љубишу Величковића, убијеног НАТО оружјем, који није хтео да потпише споразум о инсталирању НАТО официра у команде ЈНА, а који је Граховац потписао без двоумљења (све те команде су касније прецизно бомбардоване, јер су означене локаторима као сигурни циљеви);

• Био је поверљив човек Слободана Милошевиће, који му је дао генералски чин, па и један приде како би га сврстао у генералски врх, да би га након тога Граховац издао и отишао у штаб сецесиониста – код Мила Ђукановића;

• Као Ђукановићев саветник поноси се тиме и то јавно говори и пише да је он објаснио црногорском руководству да би требало да се одвоји од Србије и да пут Црне Горе у Европу не води преко Београда, него преко Дебелог Брда и Хрватске;

• Био је Милов саветник, затим саветник његових министара и помоћника, што је наљутило Граховца, јер он није навикао да назадује, него да напредује у својим постављењима, због чега је и Црногорцима окренуо леђа и сасуо на њих дрвље и камење;

• Он је преко црногорког руководства организовао тајни контакт генерал Момчила Перишића са представницима НАТО на броду у Јадранском мору, када му је уступљен хеликоптер МУП Црне Горе како би се превезао на брод (касније је Перишић разоткривен као шпијун ЦИА у вези са чим му се сад суди);

• Благоје није учествовао у рату и као пилот нема ниједан борбени лет, није бранио ни своју породичну кућу ни родбину у Републици Српској, него је све време провео као салонски официр на високим функцијама;

• Све време рата био је у блиским и пријатељским везама са хрватским политичарима и генералима, који су нанели велико зло српском народу у Републици Српској Крајини, у Републици Српској и Србији итд.

ГРАХОВЧЕВА ХРВАТСКА ПРИЧА

Не чуди што је Граховац фасциниран и што је све време био у вези са хрватским политичарима из левог крила ХДЗ и другим из других странака са којима је све време био истомишљеник. Прихватао је њихову антисрпску политику и деловање као нешто нормално и добро, јер се уклапало у елементе тадашње политике црногорског руководства. Дружио се са њима и приказивао их као антифашисте и борце против српског хегемоизма иако је добро знао да то није тачно.

Правио се да не види њихове чврсте везе и толеранцију када су усташка емиграција и клеронационалисти у питању нити је прихватио да су они заједно учествовали у злочинима против српског народа. Истовремено, непрестано су му се привиђали фашисти по Србији као масовна и недопустива појава. А сада покушава, као да се то није догађало, да стекне српско поверење.

Идол му је био Стјепан Месић, али не само он. Одушевљен је мемоарима Јосипа Манолића и у заносу убеђује српску јавност како је то епхално дело које јасно објашњава и коначно дефинише многе догађаје у нашем региону, поготово ратна збивања. Упоран је у инсистирању да сваки Србин то мора да прочита како би му постало јасно ко су стварни кривци за велике жртве и протекле ратове. Биће у Србији оних који ће насести на Граховчеве тврдње да су Срби криви за све, али то је ипак веома мали број да би оправдало НАТО улагања. Јер јасно је да је Манолић потпуно манипулисана и добро употребљена личност од усташког покрета, и да се његовим мемоарима не може веровати.

Штавише, хрватски политичари, посебно Јосип Манолић, део су Граховчеве нове стратегије НАТО пропаганде, као личности које су бриљантно схватиле где је Хрватској место. По њему, то исто би требало да уради Србија, као што је претходно учинила Црна Гора, по његовим инструкцијама. Бомбастично најављује своју нову књигу у коју је опет неко уложио доста новца, као у претходну Гласови из глуве собе, која није остварила постављене циљеве. Испоставило се да је и његово пропагандно деловање, као и центра Јелене Милић, контрапродуктивно кад је у питању Србија и да се њихове препотентне и надмене тврдње баш и не лепе тако лако на српску психу.

Иако Граховац упорно тврди да у Србији има много присталица, посебно у официрском строју, то није тачно. Број оних који га подржавају је занемарив, а и даље се осипа. Чак и они који га тренутно подржавају не раде то ради његових политичких идеја, него зато што им је некад давно био наставник летења или што им је као претпостављени учинио неку услугу.

Време је да челници НАТО схвате да форсирањем оваквих рекламера своје Алијансе само повећавају ниво одбојности српског народа према себи. Ако желе било какву наклоност, неопходно је претходно извињење и кајање због злочина који су починили. Неће свест српског народа у погледу разорних бомби, касетних бомби, осиромашеног уранијума, графитних бомби усмерених на патње становништва и ругање хуманитарним питањима, рушење мостова и разарање система за грејање становништва променити садашњи лоби, без обзира колико га јачају.

Поготово то не могу да ураде Јелена Милић и Благоје Граховац (са старим надимком Лагоје Натовац), па све да их вишеструко клонирају. Све ће остати на нивоу новог покушаја и ништа више од тога. Тренутно зацртана политика војне неутралности Србије је нешто што нико не може променити без обзира ко буде нови премијер. Народ Србије је таквог расположења.

(Стандард)

Ознаке: јелена милић, бомбардовање србије, генерал Благоје Граховац, НАТО