Прочитај ми чланакНама циљ мора да буде да на цивилизован начин заштитимо своје интересе, а не да другима олакшамо да их угрозе.
Позивајући грађане на унутрашњи дијалог, Вучић је између осталог рекао: „Време је да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“.
Са тим се начелно слажем и усуђујем да у тим оквирима понудим оријентире за могућа решења. Но, пре тога, да видимо шта је реалност која нас ограничава, али нам пружа и простор за деловање.
Како је Слободан Јовановић непобитно показао, Конференција мира која је уследила после капитулације Немачке и њених савезника, „везала је државу СХС за Краљевину Србију као њено продужење и њену трансформацију“. Другим речима, Краљевина СХС (потом Југославија) није била нова држава, већ на основу доприноса победи савезника проширена Србија под другим именом. По нас жалосна реалност је да су југословенски бољшевици, пошто су уз помоћ совјетских тенкова и британских геополитичких аранжмана, инсталирани на власт, ту државу са српским темељима преуредили на антисрпски начин. Наметнули су накарадне федералне границе, додатно ослабили Србију креирањем аутономних покрајина и коначно режимским етно-менаџментом стварали неколико нових „нација“ на рачун српске.
Полазећи од марксистичких догми, али и на југословенским просторима доминантне српске улоге у антифашистичкој борби, ипак ни титоисти нису могли баш сва права да негирају нашем народу. Чак и по југословенском Уставу из 1974, важећем у време када је СФРЈ захватио сепаратистички пожар, српски народ је имао право на самоопредељење до отцепљења. Ако су Хрвати као конститутивни народ могли да се издвоје из састава СФРЈ, неоспорно је да су и Срби смели тако да поступе када се радило о деловима СР Хрватској или СР БиХ где су били већина. Међутим, водеће силе Запада су на основу пуког „права силе“ одлучиле другачије. Хрватска и БиХ су међународно признате, али не и Република Српска и Република Српска Крајина. Касније се отишло и корак даље, па, док је право на самоопредељење отето Србима у РС и РСК, даровано је Албанцима на Косову упркос чињеници да су у Југославији били национална мањина (народност), а не конститутивни народ.
НОВА ГЕОПОЛИТИЧКА РЕАЛНСТ
Серијом агресија против Срба и Србије, Вашингтон и његови савезници наметнули су нову геополитичку реалност на југословенском простору. Знамо колико је она неправедна и неповољна за нас. Ипак, Срби су успели да одрже пуну контролу над две трећине изворне Републике Српске и севером Косова, као и местимично за косовске тзв. власти прилично ограничавајуће присуство јужно од Ибра. Државност РС као дела сложене БХ заједнице потврђена је Дејтонским споразумом (1995), а на северних десетак посто територије наше јужне покрајине Приштина је присутна слично колико и Београд на просторима где су Албанци већина. При томе од Београд у низ питања и те како зависи судбина југа Косова, док Приштина није фактор за Србију без КиМ. То све је такође реалност коју наши локални опоненти и поједине западне силе (које су их у разним периодима подржавале са већим или мањим интензитетом) до данас нису успеле да промене на нашу штету. Нити су у стању ни да у будућности то учине без новог рата.
Србија не жели рат и понаша се крајње мирољубиво. Реалност је и да смо биолошки и на друге начине исцрпљен народ. Но било би нелогично да, у случају да Срби на северу Косова или у Косовском Поморављу (које је такође надомак централне Србије) буду нападнути, Србија то мирно посматра. Тежња ка миру не подразумева самоуништење. Уједно, Србија је дужна да једнако брине и о будућности РС и Срба у региону колко и о „себи“. То произлази како из чињенице да је гарант Дејтонског споразума који је изложен сталним покушајима измене на штету Срба, тако и из 1. члана нашег Устава, на основу кога је јасно да је Србија матична држава српског народа у целини те самим тим за њега одговорна. То су све – реалне, а не имагинарне – полазне основе за предлог решења која би Србија требало да понуди међународној заједници у циљу мирног разрешења спорова у које је укључен наш национално-државни простор.
У том светлу, по мом мишљењу, минимум испод кога Србија не треба да иде морао би да буде вишеслојан. Прво, статус дела Косова и Метохије понуђеног Албанцима (који би после свестране дебате и анализе био прецизније дефинисан), потребно је повезати са статусом Републике Српске. Решење које Србија понуди или прихвати за КиМ, уз услов да се дефинише или усагласи са Бањалуком, може се имплементирати само ако буде и када буде аналогно решење издејствовано за Српску. Што се севера Косова тиче он би а приори био третиран као ма који други део Србије под јурисдикцијом Београда. Реалност је да га Срби држе као што и сва три БХ конститутивна народа у пракси контролишу своје делове те сложене заједнице, а Албанци већи део КиМ (али немају могућност да на међународном плану једнострано заокруже свој сепаратистички пројекат).
ИСКЉУЧИВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ МАЗОХИЗМА
Друго, најважнији српски манастири који се налазе у албанском окружењу добили би екстериторијалан статус, а монаси и други њихови житељи имунитет и највиши степен заштите. Није реално (иако би било примерено) да се у случају усвајања радикалног решења за већи део КиМ (и истог за РС), за њих издејствујемо статус по узору на Латерански уговор (1929) закључен између Италије и тзв. Свете Столице, али не видим зашто у игри не би био, наравно коригован, пакет (персонално проширен, измењен и осавремењен, а без финансијских одредби) права који је Ватикан добио од Италије „Гарантним законом“ из 1871. Разуме се да подразумевам да иза тог сегмента решења, војно-политички и на друге начине, а у циљу његове неповредивости, свакако мора да стане „клуб“ великих сила. Коначно, трећи ниво предложеног решења односи се на права некада конститутивних југословенских народа у државама насталим распадом Југославије у којима су сада мањине или би раздруживањем БиХ и (ре)дефинисањем статуса КиМ то постали.
Сви ти народи би имали највиши могући степен мањинских права који постоји у некој од напредних земаља ЕУ, уз доследно поштовање права – а то ни у једној држави региона у сада потпуности није случај – на сразмерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне управе. Тако би била онемогућено дискриминисање (до својеврсног идентитетског геноцида) каква се, примера ради, сада спроводи над Србима у Црној Гори, али и све оно што припадници других народа сматрају да је евентуално негативно а погађа их у Србији. Штавише, ради избегавања осећања да су на било који начин грађани другог реда, али и у оквиру целовитог решења спорова, Србија би све речено требало да понуди албанској и другим националним мањинама на територији коју контролише (наравно инсистирајући на истоветним правима за Србе у матичним државама тих мањина).
Овај предлог за размишљање полази од стања на терену, али и жеље да се избегну сукоби. Уједно, искључује национални мазохизам, који се врло често због неког разлога очекује од Срба, па се предложена решења неретко заснивају на нашим једностраним жртвама. Зашто би их прихватали ради ЕУ или било чега другога? Реалност није синоним за капитулацију. Уосталом без договара са нама Брисел неће ни интегрисати нити трајно смирити – што му у све турбулентнијим глобалним односима постаје битно због стабилности саме ЕУ – наш регион. А нама циљ мора да буде да узимајући у обзир и то, на цивилизован начин заштитимо своје интересе, а не да другима олашкамо да их угрозе.
