Како разликовати „патриотски блок“ који ће направити странци од оног који ће направити Срби?

Одавно се у српским медијима није толико говорило о нечему чега нема као што се говори о „патриотском блоку“. Са једне стране, то јесте први медијски успех нове председнице ДСС Санде Рашковић Ивић, која је „патриотски блок“ успела да јавности наметне као своју тему. Са друге, ствар је, по свој прилици, објективна: добар део истраживања јавног мнења препознаје тај блок и говори о његовим солидним потенцијалима, а то ће рећи о много више од пуке шансе за улазак у парламент на неким следећим изборима.

Треће произлази из другог: много је данас заинтересованих за „патриотски блок“ – од оних који га сматрају истинском потребом Србије, преко оних који га хоће, али само за себе, и оних који га неће никако, све до оних којима се идеја толико допада да би волели најмање два патриотска блока. Наравно, закрвљена међу собом.

Колико је ствар отишла далеко, потврдио је и ноторни Данас, додуше поистовећујући „патриотски блок“ са деснициом, што је већ напредак будући да би, колико пре годину дана, на том месту стајао термин „ултрадесница“. Данасово разумевање ствари подудара се, додуше, са разумевањем некадашњег органа Комунист, па је било необично важно да се потенцијални актери тог удруживања питају да ли су монархисти, и „да ли је (уопште) могуће на десној платформи понудити бирачима прихватљив економски програм“, где би их само постојање таквог програма јамачно приближило левици, наравно, уколико су уопште тако десни и назадни у стању да га смисле у паузама између четничких песама и преједања прасићима.

Тако је Данасовом истраживању „патриотског блока“ само још недостајало питање да ли би, ако победе на изборима, у болнице увели сланину и бели лук као терапију против рака.

Важност „патриотског блока“ данас још увек није у онима који га смишљају и организују, већ у политичком пољу које могу да захвате. Овладавање тим пољем услов је за сваки политички заокрет у Србији. Без њега Милошевић никад не би дошао на власт, без њега никад не би би пао. Без њега победу ДОС 2000. године не би морао да предводи Коштуница, била би сасвим довољна и Весна Пешић. Да то политичко поље није помислило да би могло да Косово и Метохију замени за благодети Европске уније, никад Србијом не би владао Тадић, као што је разочарење тог поља у цео политички хоризонт, па и политику саму, пресудило да Вучић данас буде то што јесте.

„Патриотски блок“ не покрива хомоген политички простор. Потребу за тим блоком данас исказује оно што је у Србији најгоре – разочарани етнонационалистички слојеви, који политички нису били у стању да прате трендове „европске Србије“, губећи се са својим незадовољством на њеним маргинама. Али такав блок данас жели и оно што је у Србији најбоље. Они који су били у моћи да схвате размере и погубне ефекте разбијања националне државе да пруже мање или више доследан отпор тим трендовима такође су опстајали на маргини, изван оквира друштвене и медијске прихватљивости.

(Између та два „патриотска“ пола, уживајући плодове препознавања и припадности тренду самопонижавајућег „европског дискурса“, или се бар надајући тим слатким плодовима, бујала је армија медиокритета и опортуниста. Као и сви заговорници владајуће парадигме, они свих ових година нису са заговорницима националне државе говорили језиком полемике, већ дисквалификације, и то тако што су, свесни постојања „патриотских“ полова, полу најбољих приписивали особине пола најгорих – затуцаност, неадаптибилност и насилност.)

Та чињеница, наравно, не значи да на вратима „патриотског блока“ треба одвајати најбоље од најгорих, али значи да ће успех тога зависити од способности најбољих да наметну свој дискурс. Практично гледано, важно је да „патриотски“ блок настаје изван сваког националистичког (не и националног) дискурса и ресантимана, барем онолико колико је то пошло за руком донбаским Русима, од којих западно мнење ипак није успело да направи оно што је направило од Срба 90-тих година.

Највеће питање пред „патриотским блоком“ јесте следеће: да ли је могућа његова победа у овој генерацији Срба – и међу актерима и међу гласачима – који су се толико саживели са својим поразима, који су своју тромост прогласили стрпљењем, а своје све мање амбиције све већом мудрошћу? Да ли је могуће победити у генерацији која је издубила сигурну топлу земуницу у свом поразу – у коме није произвела чак ни велику поезију ни велику тугу – и коју можда неће без велике нужде заменити за заслепљујућу светлост и ризике победе?

„Патриотски блок“ који би настао само зато да се „и наша реч чује у парламементу“ отуд готово да нема ниједан разлог да буде формиран. „Наша реч“ само би нас подсећала на то шта смо могли да будемо да нисмо овакви какви смо, осим што би некима од нас дала и ту сатисфакцију и то уверење да се свет без нас мењати не може. Само кад бисмо ми то хтели.

Прва функција „патриотског блока“ на сцени, много важнија, од уласка у парламент, јесте функција трећег, који мења правила игре. У садашњој дуалној констелацији једини критеријум доласка на власт састоји се у понуди странцима. Дакле, данашња парламентарна опозиција, колико год била политички разбијена, спајаће се на понуди западним амбасадама. Кад успеју да сроче понуду која ће бити већа од понуде власти и када оставе утисак људи који ту понуду могу и да реализују, тад ће поново доћи на власт. За годину, пет или десет, није ни важно, важно је да у дуалним системима, који су пословично лаки за установљење и одржавање правила, онај други пре или касније долази на власт. Као што се касније онај први врати, чим артикулише бољу понуду и буде довољно уверљив да ће је реализовати.

Трећи, уколико се покаже вредним тога, релативно лако може да наметне своје критеријуме до те мере да и двојицу затечених актера учини бољим. Осим тога, трећи, ако је прави, добиће могућност да, и пре него што дође до тога да се бори за власт, извуче Србију из једне посебне врсте изолације у односу на Европу, у коју су је увеле управо европске интеграције. Наиме, та врста изолације учинила је да главни европски политички тренд – провала европскептика у националне парламенте – није и српски тренд, где у парламенту није остао ниједан.

У свом есеју с краја 30-тих година под насловом Зашто не волим комунисте Карел Чапек каже да комунисти бољи свет обећавају само под условом и онда кад дођу на власт. „Патриотски блок“ тај свет треба да учини бољим пре тога. И по томе ће се знати да ли је прави.

По чему ће се још знати да ли је прави? По томе што ће умети да препозна да је смена власти која би подразумевала признање да прави западни владари Србије остају исти – само освајање власти и ништа више од тога. И да је излазак испод чизме тих правих владара боља основа за промене од пуке смене власти. Отуд, амбиција да се Србији врати самосталност у односу на праве владаре није нешто што би „патриотски блок“ смео да изговори гласно тек кад дође на власт. Још мање да то говори док не дође на власт, а онда заћути. Неке ствари се раде одмах, и раде се све време.

Отуда, „патриотски блок“ мора да има јасан однос према Петом октобру као последњем кругу српског слома, без обзира да ли верује у то да је он био непотребан или да је био нужно зло. Зато се никад неће удруживати са странцима против власти нити ће с њом пактирати на наговор странаца. „Патриотски блок“ је увек и најпре против странаца, све остало може се прилагодити тој чињеници.

„Патриотски блок“ није ни лево ни десно, или је и лево и десно, јер није идеолошка вредност. Ко са деснице није после 2008. прихватио бар нешто са левице о пауперизацији маса, тај је идеолошка будала. Ко са левице после слома Србије и уздизања Русије није схватио важност националне државе тај је једнако будала.

Али то никако не сме да значи да је квалитет у масовности, а не у програму и принципу. Једном смо имали ДОС-масовку и ваљда разумели. (Мада, украјински пример казује да се и такве ствари могу поновити.) Масовност без програма може да нас приближи власти, али она не може да буде успешна јер у маси интереса програми не настају. Програм без масе можда није најкраћи пут до власти, али бар не ствара политичке лажи и не претвара наду у очај. „Патриотски блок“ који не зна да се Србији не сме поновити Пети октобар и да је грађански сукоб цена која се не баца ни пред шта, па ни под слободу не може носити своје име.

Колико год то било тешко, „патриотски блок“ ће сигурно бити створен, бар један. Њега ће створити странци, који су научили да се такве прилике не пропуштају. И с тим се у сваком случају рачуна. Питање је, међутим, хоће ли овај пут Срби створити свој.

Како ћемо их разликовати? Ја овако.

(Нови стандард)

Ознаке: patriotski blok, Жељко Цвијановић, српске политичке странке, странци у Србији