Прочитај ми чланакШта смо сазнали у вечери недавног слома ЕУ енергетског система, и на које догађаје из наше не тако давне прошлости нас је подсетио априлски „струјни“ колапс у Европи?
Дана 28. априла 2025. дошло је до потпуног нестанка струје у Шпанији, Португалији, Андори, као и деловима Француске и Белгије. Све је стало: железнички саобраћај, ваздушни саобраћај, јавни превоз, семафори. Европском колапсу претходио је, у јуну 2024, енергетски колапс на територији бивше Југославије: „Како Хина незванично сазнаје из Хрватског оперативног преносног система, догодио се распад електроенергетске мреже кроз три државе – прво је кренуло из Црне Горе, потом је прекид струје захватио Босну и Херцеговину, а затим и део Хрватске – целу Далмацију, па све до Ријеке, наводно до трафостанице Бриње.“ Од Балкана до Белгије – тако то изгледа, од почетка до краја.
ЈЕЗИК СИМБОЛА У вечери слома ЕУ енергетског система, писцу ових редова мејлом се јавио угледни професор Филолошког факултета, Александар Петровић, и поручио: „Разлози распада система су им непознати јер не знају да читају језик симбола ни када се појави у отвореном коду стварности. Порука је јасна, нема више енергије, остала је само ентропија система независна од људске воље. То је као античка трагедија када јунак више не може да учини ништа да би зауставио логику догађаја које је покренуо где се у тренутку обрта успон претвара у пад. Биће још оваквих имперсоналних догађаја којима нико не зна узрок јер су заборавили све, а пре свега језик којим догађаји говоре.“
Таква знамења дешавала су се у деценији уочи распада СФРЈ, која је, као и ЕУ, била низ „испарења из гротла вештичијег котла подгрејаног ватром илузија“. Читава Југославија, 8. децембра 1980., била је наиме готово у потпуном мраку! Електоенергетски систем земље распао се тачно у 16.05, а без струје је остао и цео Београд. Квар на једном од агрегата термоелектране „Шоштањ“ у Словенији довео је до општег колапса. Ово је важно да бисмо схватили да се од 1980. до 2025. ништа није променило.
VOX CLAMANTIS У ЛИСТУ „СТУДЕНТ“ А 16. новембра 1981. године, у листу „Студент“ појавио се, под насловом „Зашто смо остали у мраку?“, текст Мирослава Јеринића (псеудоним Александра Петровића). Он је егзактно и детаљно документовао критичан тренутак енергетике СФРЈ и показао логику система чијим распадом нико не може да управља.
Већ тада било је речено све што је и данас довољно знати да би се видело куда иде сваки пут без алтернативе, било да је форматиран као пут СФРЈ (ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо) или као пут у ЕУ (наш стратешки циљ).
Тај 8. децембар 1980. био је дан кад су милиони људи остали без струје, грејања, сијалица, јавног превоз. Било је веома хладно и снежно. Мрак – буквалан и симболичан. Петровић као Јеринић ову енергетску катастрофу употребио је као полазиште да би читаоцу саопштио да није у питању пуки технички квар, јер суштина технике није ништа техничко, него наговештај распада целог СФРЈ система само пола године после смрти доживотног председника. Како је СФРЈ постојала само као персонална унија у особи њеног председника, тако је његовом смрћу све неминовно ушло у ковит расула. И енергетски систем није могао да остане изван тога јер све то јесте један скуп огледала која преносе исту слику.
Иако је у Југославији још формално постојао јединствени електроенергетски систем, републичке и покрајинске електропривреде понашале су се као засебне целине, без координације, узајамног поверења и воље за заједничким деловањем. Свака република је функционисала себе ради, а уместо солидарности и словесног планирања, владали су егоистични локализми. Наравно, није се знало ко је за шта надлежан.
Истина је 8. децембра коначно откривена – електропривреде бивше Југославије никада нису ни функционисале као јединствена целина. Све је био само привид. Целина мора да претходи, она се не може правити механиком делова.
ПРАХ И ПЕПЕО ДОЛАЗЕ ПО СВОЈЕ Петровић-Јеринић користи енергетски систем као алегорију за СФРЈ која, пловећи океаном идеолошких привиђења, тоне све дубље у ништавило. Као што је струја нестала јер делови система нису хтели или могли да сарађују, тако је и држава нестала – јер њени делови нису имали осећај за заједнички интерес, већ су кренули путем аутономије, стазом слабовиде саможивости, без узајамности и одговорности. Прах и пепео је дошао по своје.
Петровићева анатомија пропасти електроенергетске мреже је указивање на то како се распада друштво кад установе постоје формално, а суштински нема ни јединственог система вредности, ни узајамности солидарног живота. Одсуство трезвене организације и заједничке визије прошлости, садашњости и будућности довело је до тога да се свако ослони само на свој его – а такав привид се урушава при првом озбиљнијем изазову.
Илустрација поменутог текста коју потписује М. Зељуг приказује неку врсту механичког човека – робота, направљеног од каблова, утикача и струјних кола. Лице му је безизражајно, а из главе му избијају каблови који делују као антене. Чини се да је сам себе „увезао“ у чвор, неспособан за акцију. То је својеврсна визуелна метафора за друштво које је постало жртва сопственог система – технички опремљено, али без људске свести, без воље, без заједништва.
Јеринић-Петровић јасно каже: електропривреде су суштински престале да размењују струјање живих енергија, а губици се множе. Физички и метафизички. Нико више не жели да помогне никоме. Јединство је замењено затварањем у републичке границе, а на сцени су остали само посматрачи и „снађи се сам“ квазимудраци.
Али суштина слома је у утварности система, у огледалу које је само привид, у људима система који нису личности, него лутке на концу илузија. Једини начин да се избегне потпуни крах је суочавање са стварношћу која је логосна само ако је личносна и полилогична. У том свету, који нам је и данас насушан, Дрина не може бити граница.
У наставку објављујемо текст из Студента , а претходно, уместо формалног „пост скриптума 2025“, наведимо и ово:
Овај текст из 1981. узбуркао је политичку јавност која је сматрала да је реч о писању сценарија распада Југославије. Била је затечена како се у енергетском систему прецизно огледа судбина земље. Зато је тајна партијска радна група припремила анализу овог и других текстова да би зауставила ширење сазнања које је могло да буде спасоносно. Нису желели да нико види оно што су они већ знали. Све је избрисано и предвиђени распад десио се по плану само десет година после. Једино што нам је остало као завештање јесте свест да је енергетски систем аура политичког и да се све што се деси у њему понавља у равни друштвених енергија. СФРЈ и ЕУ су само две стране новчића из исте ковнице новца.
ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ РАСПАДА ЈЕДНОГ СИСТЕМА:
ЗАШТО СМО ОСТАЛИ У МРАКУ?
Као што је познато, 8. децембра прошле 1980. године догодио се распад југословенског енергетског система. И док је Југославију захватио мрак, док је све стајало, а машине покушавале да се поново покрену из мировања, започео је час анатомије. Неки хирурзи тврде да је сецирање пожељно вршити на мртвом телу, други се са тиме не слажу. Али ко ће хирурзима угодити!
Инкриминисаног датума у југословенском диспечерском центру је све ишло нормално. Инструменти, та оруђа привида, показивали су да се све одвија по плану: увоз из Италије и Аустрије био је око 600 MW и очекивало се да сваког тренутка оправљени генератор из термоелектране „Никола Тесла“ у Обреновцу уђе у погон. ( Иако су сви посматрали поменуте инструменте, очи су им биле упрте ка Обреновцу) И док је југословенски диспечер ноншалантно разговарао са колегом из Италије, клупко је почело да се одмотава.
Услед преоптерећења далековода који повезује Србију и Црну Гору, далековода на који нико није обраћао пажњу ( распади почињу с места на које нико не обраћа пажњу ) овај далековод испада из система, чиме долази до раскида са Западним системом. То је истовремено значило мањак енергије од 600 MW која се нигде није могла наћи. Ко би могао претпоставити да нам та веза са Западним системом толико значи, да ћемо се, ето, без ње распасти. Догађаји почињу да се одвијају вртоглавом брзином. Ускоро се Источни басен у који спадају системи Србије, Македоније и Црне Горе у потпуности одвајају од Западног и врло кратко време функционишу одвојено. Захтеви потрошача који немају никаквог појма о томе шта се у систему догађа и даље расту. Везе се убрзано кидају. Више нико ништа не може учинити. Ван људске воље делује заштита која Југославију оставља у мраку.
ЗАШТО СЕ СИСТЕМ РАСПАО? Сваки систем се састоји од делова који су целина мањих. Некад је југословенски систем био јединствен. (Има неких који смело тврде да то тада уопште није био систем) Он је то постао тек пошто се завршила историја организовања. Ти исти су убеђени да до распада може доћи једино по завршетку историје. Дакле, прави узрок ове болести лежи у организацији ( sic!)
Постоје посебни системи република и покрајина, који су по својој суштини целина делова. Систем Електропривреде Војводине не ствара енергију, нема ни једну електрану, ни једног произвођача енергије, али постоји самостално и аутономно. Постоји озакоњеном жељом да буде систем. Ових осам система су организовани у басене: Загреб, Сарајево, Београд и Скопље, а ова пирамида завршава се савезним системом. На врхунцу пирамиде налази се место познато под именом „лежиште огледала“, или југословенски диспечерски центар. Ту се заправо отвара основно питање: постоји ли у ствари југословенски систем? Да ли је тај врх хијерархијске пирамиде стварност или само њен привид? Сан летње ноћи? Или комитет људи који контролише систем, поседује силу, па је одржање система ствар њихове само – воље?
8. децембар показао је да нема моћи у тој врхушки, у том индуктивном огледалу. Догађаји се одвијају по сопственој логици пропадања, без икакве могућности да се на њих делује. Зар није јасно, систем се распада, а савезни диспечер, једини који је у могућности да све то види, све што може да учини је да посматра то мноштво огледала с хиљаду различитих слика једног истог лика. На свом врху систем је потпуно беживотан, само рефлекс неког стварног догађаја. Он нема моћ, већ само идеологију моћи, јер је његова целина само механички збир делова који га чине. Његова целина није стварност већ идеологија.
Гомила људи – авети што опслужују ту своју апстрактну слику су само марионете пучког позоришта. Крећу се вољом система, а не својом, али кад систем изгуби моћ функционисања, нестаје и силе која их анимира. Они не знају да делају, већ само да функционишу. Тада у паници стварају хаос. Никада неће схватити да је такав систем оно што их спречава да живе.
Није више запањујуће да уколико је хијерархија организације виша, то је мања њена снага и моћ оних који ту организацију чине. Тако је моћ оних на самом врху најмања. Они су само глумци, регани (указивање на председника САД у оно време, глумца Роналда Регана, нап. прир.) Једино што врх институције може да чини је да посматра како они нижи у хијерархијском ланцу управљају својим подсистемима. Да посматрају и да с времена на време замоле за информацију – да можда немате распад? Тако диспечер у систему Хрватске може мирно да искључи своју електрану „Дубровник“, јер нема никаквог увида да систему Македоније управо прети распад због несташице енергије. Тај увид поседује савезни диспечер, али оно што он не поседује је наредбодавна моћ, па је боље да не поседује ни увид, јер ништа с њиме не може да учини. Не постоји боља слика привидне стварности коју систем производи. Систем као такав, како је то показао Кант, и јесте сама производња привида. Врх система није никаква стварност нити врх пирамиде у својој безнадежној наспрамности има неки стваран однос према постојању. Он је само рефлекс, огледало, пука идеологија: стакло.
Дакле, драге колеге, одговор на постављено питање гласи: систем се распао и систем ће се распасти због природе самог система.
ШТА РАДИТИ Делови се опиру јачању целине, али целина их мора савладати. Ако рак захвати унутрашње органе, цело тело се распада. И докле год се лек против рака тражи споља, изван човека, а не у њему, никад неће бити пронађен. А оно што је у човеку, што држи делове заједно, оно што даје моћ речима и делима, оно што даје снагу целини је воља. Тамо где има воље – нема распада. Када систем задобије вољом целину, престаће да буде систем – постаће стварност. А стварност је ту, на стаклу, или иза. Људи не могу да решавају проблеме које систем ствара јер ту и нема људских проблема. Али човек зато решава задатке које му поставља стварност, стварност овде и стварност сада. Проблем градње хидроелектране на Дрини, на граници Србије и Босне и Херцеговине, не постоји као проблем стварности, он је системом идеолошки посредован као економски, политички, национални, технолошки проблем. Као што у стварности не постоји граница Србије и Босне и Херцеговине, већ је она посредована економским, националним и политичким системом. Дрина је медијум кроз који се пролази, а не зид плача.
И као што транспорт енергије са Косова у Словенију мора плаћати свим системима кроз које пролази, тако се у стварности плаћа данак позоришту. Плаћа се данак зато што се привидно кретање узима за стварно. Кретање под маском може постојати само у позоришту, у свету који је лажан.
И као што електропривреда Војводине постоји само у систему, у огледалу или на папиру, тако она у стварности постаје фантом. А фантоми могу постојати само у посредованом свету, свету који није људски.
Далеко од тога да мртво тело треба покопати. Напротив, треба му удахнути дах живота. Нека устане и ходи.
Ви, одабрани, који знате моћ свог даха, створите њиме вртлог живота, удахните дах живота систему, створите стварност. Устаните и разбијте већ једном то проклето огледало немоћи и погледајте свет не на контролном екрану, већ раширеним зеницама својих очију. Треба само погледати, отворити широм прозоре и пустити светлост у спаваћу собу. Ништа више: сама светлост је довољно јака да нестварно треперење екрана избледи и ишчезне. Дићи завесу и, уместо у предсобљу, чекаоници, изаћи у поље и брати пољско цвеће. На пољу су сви једнаки и видици су свима отворени.
(За „Студент“ Мирослав Јеринић alias Александар Петровић; 16. новембар 1981.)
