Прочитај ми чланак
(Милан Цвијић)
Када сам почео да пишем имао сам велики проблем са дужином текстова. Уредници су мислили да сам благо ретардиран (што је вероватно тачно), јер никако нисам успевао да схватим да текст не сме да има 1000 речи, већ мора да се заврши на максимално 700.
Временом сам успео да форму свог писања доведем у одређене границе са ове техничке стране, али када су важне теме попут ове у питању, заиста ми није довољно толико мало. Ово вам говорим да бих вас упозорио да се пред вама налази заиста дугачак текст у ком се ради о неким потпуно небитним темама као што је цензура медија и контрола јавног мњења. Уколико планирате да будете бели листић на следећим изборима или вам почиње Фарма, Сулејман или нешто слично или имате паметнија посла – одмах одустаните од овог текста, овде нема ничег за вас. Ако вас интересује како се на ситно полако прави челична завеса и медијски мрак око вас, онда је ово текст за вас и завређује вашу пажњу. Ви који одлазите и којих ће бити вероватно 85% – све најлепше вам желим и Екрем до победе! Вас 15%, добродошли, драго ми је што постојите.
Цензура је у домаћим медијима постала нешто попут псовања у Скупштини, пљувања и бацања пикаваца по улици или постојања Млађана Динкића у политичком животу – абоминација толико срасла са амбијентом у ком се налази, да је више нико не примећује као ненормалну. Филозофско је питање да ли игде постоји нешто што се зове „слободни медији“, јер би то подразумевало потпуну идеолошку и финансијску независност истих од носилаца политичке власти и власника крупног капитала, а то је у данашње време готово немогуће постићи. Такође, проблем постоји око самог тумачења појма „слободних медија“, што ће вам бити очигледно ако погледате какве прљавштине и глупости већина истих у Србији форсира.
Не могу да се закунем шта слобода медија јесте, али имам прилично добру представу о томе шта није – а свакако није слобода да се пишу свакакве одвратности, глупости и гадости без вођења рачуна о било којим етичким, моралним, правним, финансијским или другим санкцијама којих би требало, али их се нажалост медији у Србији не боје. Са друге стране, имам прилично добру идеју о томе шта је цензура медија. То би било свако неоправдано интеревенисање у садржај који медији представљају, у сврси прикривања чињеница од јавног значаја или прикривања чињеница у вези са одређеним лицима (правним и физичким) и/или догађајима, за које јавност има право и/или оправдани интерес да зна, ма колико оне у огромном броју случајева биле потпуно јебено небитне – типа шта је Цецина ћерка написала на Фејсбуку или где је Станија ручала.
Узевши ово у обзир, није ми јасно како су се у само неколико дана догодила четири примера апсолутне цензуре медија, на које су сви код нас, као и на већину ствари, заборавили или се праве да се нису догодили.
Шест имена – Душан Машић, Александар Вучић, Милена Табаковић, Јоргованка Табаковић, Млађан Динкић (наравно) и Борис Малагурски се доводе у везу са ових четири случаја. Душан Машић је пре неког времена објавио писмо као одговор новинарки дневног листа Курир, која је извештавала у вези са новцем прикупљеним за лечење покојне Тијане Огњановић. Не улазећи овде у оцену квалитета њеног писања , а са друге стране остављајући само за тренутак по страни и мишљење о творевини господина Машића, не могу а да се не запитам – шта се десило са Машићевим текстом? Како је могуће да је то писмо повучено са свих места на којима је објављено? Шта би са оним „Аудиатур ет алтер а парс“ и правом да ако већ неко води било какву кампању у једном смеру, било ко други узврати у супротном? Сада да нагласим – нисам ни најмање фан писања дотичне новинарке али ми је са друге стране и Машићев текст дегутантан и фантастично непрофесионалан. Изузевши моје емоције према овим творевинама, оне ипак представљају две верзије једне исте приче. Што се моралних импликација тиче, прилично су једнаке, а скривање једне од те две верзије онемогућава да се дискусијом и њиховим претресањем дође до онога што би свакако требало да буде циљ, а то је истина. Претпостављам да је 75% Србије заборавило битност истине, јер је немогуће пратити Фарму и Малу невесту са једне, а бринути се о томе да те неко не прави идиотом и не управља тобом као најобичнијом овцом са друге стране. Додуше, између праћења фарме и идиотизма у мојој глави постоји знак једнакости, тако да се то некако подразумева. Цензура овог писма представља најблатантнији пример комунистичко-социјалистичко-Милошевићевске цензуре и ствара привид да постоји само једна верзија и једна страна догађаја, што је недопустива импликација.
Друга ствар која је дошла до медија али је пре објављивања стопирана, затим је експлодирала на твитеру, а затим врло убрзо престала да буде битна је „наводно“ венчање Првог потпредседника Владе Републике Србије, господина Александра Вучића. Искрено да вам кажем, мене толико не занима да ли се Аца оженио, развео, добио дете, прославио славу, верио, напио, најео, успавао, ишао на трчање, сунчао, скијао или шта год, да ви то не можете да схватите. Мени је битно како он врши улогу ППВ и за сада код мене држи благо позитивну позицију, што је велики успех за једног политичара у Србији. Што ће рећи – није да не прави глупости и то очигледне и неретко велике, али барем једини изгледа као да се заиста труди да уради нешто и има резултате, за разлику од свих осталих. Међутим, ниједан медиј из неког разлога није смео или хтео (што је некако још горе јер је у питању аутоцензура) да објави вест о овом догађају. Иако постоје информације да је инсистирање ППВ-а на овако нечему дошло из заиста, из личног и људског угла гледано више него оправданог разлога, у који не бих да улазим јер није етички са моје стране, стоји то да је, уз сво дужно поштовање, он морао о томе да размишља унапред, а не да последице санира тако што ће замолити или натерати медије да не објаве нешто што би по редовном току ствари требало да представља најнормалнију информацију за објавити. Проблем у вези са тим је што Александар Вучић слови за номинално једног од најмоћнијих и реално за најмоћнијег човека у држави. Он је јавна личност у истој мери у којој су то и Цеца и Џеј, само на други начин, јелте. Чињеница да он може да утиче да се вести о њему инстант склоне из медија или у њима не појаве је забрињавајућа. Јер то значи да може да утиче на апсолутно било коју вест, њено објављивање, повлачење, измену, допуну или било шта друго. Ако најмоћнији човек у држави нема коректив у виду притиска медија и јавности да мора да пази шта ради, онда смо на добром путу да добијемо декларисаног апсолутног деспота, а сигуран сам да нити он жели ову улогу, нити би за Србију нешто тако било добро. Срећа па ова вест није од великог значаја, али даје застрашујућ увид у то колико је њему заправо лако да их стопира, склони или спинује чак и ако се нека таква вест у будућности појави.
Милена Табаковић је ћерка Гувернерке Народне Банке, Јоргованке Табаковић. У питању је девојка која је, нажалост, доспела у жижу јавности након што је процурео документ у којем директор РФЗО, Момчило Бабић, ставља Табаковићевој и њеној колегиници, иначе запосленим у покрајинском РФЗО, службено возило са возачем на располагање, како би се два пута недељно возиле од Новог Сада до Београда на предавања. Чињеница је да се у Србији данас воде одвратно прљаве политичке кампање које неретко уплићу породице и децу у своје пипке. Жив пример тога је Александар Митровић, син власника Пинк телевизије, ког је Блиц растргао на колац и ословљавао искључиво са „син Жељка Митровића“ када је аутомобилом убио девојку пре неког времена. Уз потпуно постојање могућности да је неко хтео да зада прљав ударац Гувернерки Табаковић преко њене ћерке и уз прихватање могућности да је укупно 22 службеника РФЗО добило исту привилегију а не само она (што је катастрофа само по себи у држави која се наводно труди да смањи јавну потрошњу, али то сад није тема) и даље ме интересује како је смела да утиче на уклањање ове вести? Ако је правда на њеној страни, испитивањем навода из текстова и утврђивањем порекла документа дошло би се до те истине, а након тога би могла да тужи одговорне и потражи правду на суду. Да ли се можда уплашила истине која ће се сазнати, а то је да својој ћерки преко државне грбаче обезбеђује привилегије? Сада тешко да ћемо сазнати, јер нико више не сме ни да писне о томе, али оно што се њој учинило као заштита њене ћерке, сада је Милени само набацило стигму још једне девојчице коју моћна мама брани и гура мимо реда и прописа кроз државне структуре, иако постоји огромна вероватноћа да уопште није тако. Није јој дала прилику да се сама објасни и докаже да је у праву већ јој је залепила етикету „крива, ал’ сад ће то мама да поправи“. А што се тиче изјаве Гувернерке Табаковић како „она само жели једнаку шансу за своје дете“, Госпођо Табаковић, осим што сте јој ту шансу овим заташкавањем одузели, имам једну вест за вас: Ћерка чија је мајка Гувернер и зарађује месечно 430,286 динара нето, никако нема једнаку шансу као и друга деца у Србији. То вам ја гарантујем.
Борис Малагурски је наш познати млади филмски режисер, продуцент, сценариста, водитељ и активиста који је обрађивао кроз своје филмове теме које се тичу политичког и социјалног стања у држави. У питању су дела „Тежина ланаца“, „Косово: Цан Yоу Имагине?“ и „Београд“. Осим овога, Малагурски је од јануара 2013. домаћин недељне ТВ емисије на телевизији Хаппy под називом „Револуција“. Циљ ове емисије у којој се преплићу документарни сегменти и интервјуи са државним званичницима и јавним личностима, као и страним експертима и обичним становништвом, је да се нађе одговор на питање – због чега људи и даље живе под тако ниским стандардом у Србији и како то променити? И када је требало у понедељак 16. децембра да се емитује емисија у којој се између осталог говори о томе како је Млађан Динкић прао паре преко Кипра, затим о афери Мобтел и о банкарским каматама. Наводно је шеф кабинета Млађана Динкића, Немања Миљковић, извршио притисак на одговорне у Хаппy телевизији и прво тражио да да се цео прилог о Кипру избаци односно да се емисија цензурише, што је Малагурски одбио, телевизија га није подржала и емисија није емитована. Сама чињеница да је Динкић икакав политички фактор у овој држави 13 година након што нас је први пут узјахао и успео да приграби власт, а затим систематски уништи сваки сегмент економије, мени је фасцинантна. Мислим да је мој пријатељ и колега Чаробњак из Воза је то лепо сумирао у реченици коју морам да парафразирам: „Нуклеарну катаклизму би преживели само Млађан Динкић и ја. Он зато што га кења у животу, а ја зато што ме не кења у животу. “ И тај човек, гробар српске економије, највећа катастрофа која је икада задесила иједну државу после епидемије куге у Средњем веку и даље неким волшебним начином цензурише медије и људе који га представљају за оно што јесте – штеточина, манипулатор и лажов. С тим што се овај пут прерачунао, па је кренуо против човека ког српски народ заправо воли и подржава његов рад, што је довело до чланка на овом истом порталу. Та емисија ће негде испливати, Млађане. Сви ће је видети и сви ће чути аргументовано оно што неаргументовано већина већ зна. И једном ће престати посланички имунитет и једном ће нестати пријатеља на високим позицијама. Тог дана постоје две опције – затвор или бег у иностранство. Како год, надам се да ће се Србија барем тог дана ослободити твог утицаја који као Сабласни Косач стоји над нашом економијом и смеје се док тонемо све дубље у блато.
Сви којима се чини да ово „нису баш тако страшне ствари“ и да се „то свугде у свету и сваки дан дешава“, могу слободно да вам кажем да су ово врло страшне ствари, а да је то што се ово дешава свугде у свету па је нормално, релевантан аргумент као да кажете да се убиства и силовања дешавају свугде у свету, па је океј ако се дешавају и код нас. Када сви механизми закажу, када државне структуре огрезну у корупцију, непотимију, ортачке и кумовске, партијске и пословне везе, једини коректив који постоји и једино чега олигарси имају да се плаше је јавно мњење. Иако тромо, безвољно, инертно, оно се увек покрене у неком тренутку. Јавно мњење се формира на основу слике коју приказују медији и на основу „јавног поговарања“. Ако сви медији сервирају исто и сви се боје или бивају спречени да прикажу праву истину, истина ће постати само оно што они желе да прикажу. А када се то деси, драги моји, када лаж постане истина, онда ћете стати и замислити се „због чега је то било битно да се такве глупости као што је писмо неког новинара некој новинарки не повуче из медија?“
Срећна цензура, Србијо.
(nadlanu.com)
