Прочитај ми чланакУ ономе што данас подразумевамо под Републиком Србијом, комунисти нису имали велику подршку ни пре Другог светског рата нити за време тог рата.
Са територије данашње Србије (и Црне Горе) комунисти одлазе крајем лета и у јесен 1941. и пребацују се понајвише у Босну и све до јесени 1944. године се не враћају на та подручја. Постоје спорадични инциденти које комунисти предузимају на територији централне Србије, понајвише путем ситних злочиначких акција организација попут злогласног Космајског партизанског одреда, али то су дању били цивили, а ноћу диверзанти.
foto: vidovdan
Највећу подршку су имали у Црној Гори код бивших зеленаша и у најзападнијим српским крајевима који су страдали од геноцида током НДХ. У централној Србији подршка је била занемарљива, али је ипак била приметна код одређеног броја младих занатлија, ученика средњих школа, гимназијалаца и студената.
Комунисти никада не би завладали на територији данашње Србије да није било совјетских тенкова и Црвене армије. Без њих, чак и сво наоружање које су им Енглези дали 1943. године, не би им помогло да уђу на територију данашње Србије. У неколико наврата су то покушали током краја лета и јесени 1944. и сваки пут су били одбијени. Зато је код нас исход Другог светског рата зависио од тога да ли ће доћи до уласка англо-америчке војске као у Италији или Црвене армије као у Бугарској. Чим је Црвена армија прешла Дунав, рат је практично код нас био готов. Совјетска Црвена армија је довела комунисте на власт у Београду, а све је то учињено у складу са договором Черчил—Стаљин.
Како је могуће да се комунизам примио у Србији?
Одговор на то питање лежи у чињеници од 60.000 убијених људи које су комунисти побили чим су преузели власт на совјетским тенковима 1944. године. До те бројке је дошла Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Министарства правде Републике Србије.
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs. Претпоставља се да је број жртава бар за још трећину већи пошто се још увек врше истраживања.
Комунисти су, једноставно речено, побили целокупну српску грађанску класу, богатије људе, интелектуалце, професоре, најбоље сеоске домаћине, као и сваког у кога су посумњали да би у неком тренутку могао да буде опозиција. Не само то, послали су и српску омладину да улудо изгине на Сремском фронту, Јасеновац су оставили да ради до краја априла 1945, а све који су покушали да беже на запад у Италију и Аустрију су једноставно побили и у таквој атмосфери је било лако преузети полуге власти и одржавати је. Ступањем на сцену нових генерација, које су пролазиле индоктринацију у школама и учлањивањем најбљих студената и академаца у комунистичку партију, као и отварањем могућности професионалног напретка само путем партијског чланства долазимо и до формуле по којој комунистичка партија, њена идеологија и циљеви опстају као владајућа опција све до дан данас.
