Прочитај ми чланакИ Срби имају разлога да буду поносни на руски Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија.
Генерал Михаило Милорадовић је командовао на централним позицијама код Бородина. Из слободних извора.
Wikipedia
У Србији уочи прославе 200-годишњице Отаџбинског рата 1812. шира јавност мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци ратовало чак 10 генерала Срба, већи број команданата нижег ранга и обичних војника, пише „Руска реч“.
Наиме, у саставу Царске армије императора Александра И под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.
Wikipedia
Неки међу њима су били досељеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време императора Петра Великог и императорке Јелисавете.
Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (северни део данашње Кировоградске области у централном делу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досељеника.
Wikipedia
Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812: потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, наустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља.
Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму.
Племенита последња жеља српског генерала
Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом императора Александра И Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга.
Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља је била да се ослободи 1.500 кметова који су му били у служби.
