Прочитај ми чланакВучић је на протеклим изборима убио „више мува“. Постао је председник и једним ударцем почистио је све такмаце на политичкој сцени. Шта ће даље бити, нико у Србији не може да зна. Да више ништа неће бити исто, то би требало већ сви да схватају.
Иза завесе председничких избора неприметно су умрле готово све традиционалне политичке странке у Србији које су током претходних 27 година играле мање или више значајну улогу на политичкој сцени.
© AFP 2017/ ANDREJ ISAKOVIC
Све, осим Српске напредне странке, чији лидер је доказао да има натполовичну подршку грађана и да је, хтели то неки да признају или не, неприкосновени вођа са пуним легитимитетом народа.
Но, кренимо редом.
Друга по снази странка власти, Социјалистичка партија Србије, први пут од свог оснивања није имала председничког кандидата на изборима.
Подржали су Вучића и практично се, упркос томе што су се нашли на победничкој страни, утопили у напредњачком цунамију. Остали су ту, формално на власти, осуђени на мрвице са стола које им додели СНС и са све мањом шансом да на било којим будућим изборима буду било какав самосталан фактор. Чак и ако Ивица Дачић у новом мешању карата добије титулу премијера Србије.
Демократска странка, која је годинама била један од мотора опозиције, па носилац петооктобарских промена, а затим и владајућа партија, током ове председничке трке није се ни видела.
Званично, ДС је подржала кандидатуру Саше Јанковића, али лидер странке Драган Шутановац као да је у кампањи „пропао у земљу“. Није га било на предизборним бинама и говорницама, нисмо га гледали у телевизијским представљањима и дуелима. Само се понекад, због висине, истицао у маси Јанковићевих присталица и као да је постојала тактика да он и његова странка буду скривени и затурени.
Сличну улогу, само у табору Вука Јеремића, имала је СДС Бориса Тадића. Партија коју је формирао бивши председник Србије готово да и није поменута током предизборне кампање. Тадићева реч је замукла, а његови партијски саборци фактички су и заборављени.
Истовремено, фијаско је доживела и Нова Србија, која је, такође, подржала Јеремића али је остала без много одбора и функционера који су одлучили да остану уз СНС. Добро, Велимир Илић је током кампање имао бучне и њему својствене наступе на локалним телевизијама, којима је покушао да врати стари имиџ љутог и бескомпромисног опозиционара и тако привуче бираче. Али, очигледно, у томе није успео.
И изненађење прошлих парламентарних избора Саша Радуловић и његов покрет „Доста је било“, који је појединачно најјача опозициона група у Парламенту, на председничким изборима завршили су у каналу. Лидер ДЈБ освојио је свега око 1,3 одсто гласова и „закопао“ се дубоко испод испод цензуса. Прилично усамљен и „несхваћен“.
Неславно су прошли и радикали. Њихов лидер Војислав Шешељ, кандидујући се по повратку из Хага први путна председничким изборима, добио је знатно мање процената од његове странке на прошлим републичким изборима и доживео тежак пораз. Уједно, његова опозициона оштрица потпуно је отупела.
А Двери, које су са великим оптимизмом ушле са својим председником Бошком Обрадовићем у председничку трку, зарадиле су свега нешто више од два одсто гласова и тако — потонуле.
Рашчерупаном и тешко рањеном ДСС-у није помогла ни подршка некадашњег лидера Војислава Коштунице, па је њихов „спринтер“ до Андрићевог венца једва прескочио један проценат подршке грађана Србије.
У овој председничкој бици калирао је и ЛСВ Ненада Чанка, који је изгубио и ону традиционалну јаку војвођанску базу.
Из игре су испали и парламентарни СНП Ненада Поповића и ЛДП Чедомира Јовановића, који нису ни имали своје кандидате нити су било кога подржали.
Значи, од већине странака на које смо навикли у политичкој арени, остали су само дугмићи. Уместо њих, на сцени су се, са мање или више успеха, појавиле групе грађана које предводе Саша Јанковић, Љубиша Прелетачевић Бели, Вук Јеремић и донекле Милан Стаматовић. Али они немају партију, хијерархију, организацију, базу, устројство и под великим знаком питања су њихови даљи домети.
Јасно је — Александар Вучић је на протеклим изборима убио „више мува“. Постао је председник и једним замахом је почистио све дугогодишње такмаце на политичкој сцени.
Шта ће даље бити, то нико у Србији не може да зна.
Да више ништа неће бити исто, то би требало већ сви да схватају.
