Прочитај ми чланакМеђу идејама пласираним ових дана у српски јавни простор као одговор на иницијативу са врха државе да се покрене унутрашњи дијалог о начинима коначног решавања косметског питања, једна је наишла на посебно занимљив одјек. Изрекао ју је овдашњи министар спољних послова, а иста је гласила да је разграничење на оно што је српско и оно што је албанско на Косову "једно могуће трајно компромисно решење, уз посебан статус за наше цркве и манастире, и уз заједницу српских општина на југу Косова".
Није требало дуго чекати на одговор Приштине на понуђено. Косово је, поручено је из редова албанског вођства, мултинационална и мултикуклтурна држава која јамчи политичка права свим својим грађанима који стога немају разлога да теже њеном напуштању и тиме понуде потенцијално опасан пример осталим државама у региону које баштине сличан, а још увек нерешен проблем свог коначног статуса.
Тако су један српски политички званичник и његови саговорници из редова косметских Албанаца, реактуализовали питање могуће редефиниције „авнојевских“ граница држава насталих на развалинама социјалистичке Југославије које лебди у политичком „ваздуху“ региона још од тренутка проглашења косметске независности, којим је заправо „авнојевска“ граница државе Србије већ редефинисана. У том контексту углавном се помињала, а и у албанском „брижном“ реаговању на Дачићеву идеју првенствено се има у виду Босна и Херцеговина односно статус Републике Српске у њој, за који српска страна подавно предлаже да буде идентичан ономе који у коначници Космет стекне у односу на остатак Србије.
На могућност таквог расплитања две и по деценије трајућег босанско-херцеговачког државно-статусног „заплета“ представници бошњачке политичке елите су у протеклих неколико година више пута јавно реаговали, а задњи пут је то учињено на комеморацији сребреничким жртвама јула месеца ове године. „Никада нећемо дозволити да Сребреница, али ни Томашица, Брчко, Зворник, и сва друга мјеста ужасних злочина над невиним босанским људима, буду ишта друго до ли Босна и Херцеговина,“ поручио је том приликом са сребреничког мезарја лидер босанских муслимана. Дејтонски постав Босне и Херцеговине, односно њене „авнојевске“ границе, упозорио је Изетбеговић млађи једним другим поводом, „бранићемо по сваку цијену“.
По исту ту цену своју „авнојевску“ границу је почетком деведесетих година протеклог века бранила и одбранила тада настала хрватска држава, што је резултовало демонтирањем тек формиране протодржаве српског народа на тим просторима („Република Српска Крајина“) и изгоном више од двеста хиљада његових припадника са вековних им станишта. „Лијепа њихова“ је на тај начин, знано је, самопроизведена у етнички најчистију, односно најхомогенију државу на европском континенту, са уделом од више од 90 процената матичног, хрватског народа у популацији која је насељава.
Идеје о јаснијој територијализацији српског присуства на просторима постјугословенске, независне Црне Горе, стидљиво пласиране у јавност одмах по њеном државном осамостаљењу, похрањене су у историјске архиве пре него што су и добиле озбиљнију политичку артикулацију; данас се српски народ у њеним, „авнојевским“ границама, пред снажним налетима асимилаторских струја очајнички бори за очување националног идентитета и за политичку видљивост која би била бар приближно адекватна његовој заступљености у укупној популацији (према резултатима пописа из 2011. године са више од 29 процената).
Не мање напора, бар до овог часа, инвестира се извана и изнутра, и у очување „авнојевске“ границе некадашње југословенске републике, а данас државе Македоније, коју већ више од деценију и по снажно доводи у питање тамошња најбројнија и политички најагилнија албанска национална мањина.
Њени сународници са Косова и Метохије, како је ових дана обзнањено, јесу заговорници мултинационалне и мултукултурне државе, истина само ако је претходно својој етничкој групи обезбеђен статус апсолутне већине у њој, па као таква иста нипошто не би смела да буде „поцепана“ по њеним етничким „шавовима“.
Тако се испоставило да су „замишљене и привремене административне линије које више спајају него што раздвајају, како је „отац“ друге Југославије дефинисао границе између њених република саставница, односно у потоњем случају „уже Србије“ и њене јужне покрајине, након њиховог државног осамостаљења у свакој од њих, изузев данашње српске државе, стекле статус светих и недодирљивих оквира њиховог колективног живота које као такве не сме довести у питање ниједна, а посебно не српска национална мањина која се у њима затекла.
С друге, пак, стране, „авнојевска“ граница Србије све време њеног постјугословенског постојања бива третирана као покретни „рам“ за „слику“ њене мултинационалности и мултикултуралности, који већ дуго у рукама чврсто држи њена најбројнија и политички најсамосвеснија мањинска етничка скупина. Јер, поручује се тиме њеној етничкој већини, зашто бисмо ми били и остали национална мањина у „вашој“ држави, ако нам се може да у самопрокламованој „нашој“ вас преведемо у тај статус, а потом и већим делом прогнамо са њених простора.
А то текуће и на србијанску територијалну штету великим делом већ реализовано редефинисање њене државне граница, са свим демографским последицама које су из њега проистекле, као такво готово да више ни не бива јавно препознато, односно регистровано у међународно-политичком дискурсу. О њему се, наиме, данас говори само спорадично и ретко, углавном онда када то иницирају припадници српске политичке класе, и то искључиво у смислу саморазумљивог „исправљања историјске неправде према албанском народу“, „јединог могућног одговора међународне заједнице на вишедеценијско кршење његових људских права на Космету“, и томе слично.
И, не само да се испоставило да једино „авнојевска“ граница данашње српске државе не може бити сакросанктна, односно да се може и мора померити у правцу који је наметнула једна политички довољно упорна и извана подржана њена национална мањина, већ се квијетистичким пристајањем њених политичких елита на ту бизарну чињеницу она перманентно условљава на дугом и неизвесном путу њеног „евроатлантског интегрисања“. Другим речима, крај тога пута ће, недвосмислено се поручује, бити догледан само уколико Србија нормализује своје односе, а потом се и формално сагласи са постојањем државе настале једностраним и противправним отуђивањем најјужнијег дела њене државне територије, чији међународно-правни субјективитет још увек не признаје ни знатан број чланица заједнице држава која пред њу излази са једним таквим захтевом.
А усуди ли се да учини оно што је ових дана у склопу покренуте јавне дебате учинила – одлучније наговести могућност тражења компензације за оно што би јој у државно-територијалном смислу тиме било дефинитивно одузето, Србија, јасно јој се ставља на знање, мора рачунати са политичким анимирањем и осталих сецесионистички оријентисаних мањинских етничких скупина на њеним просторима.
Наведено је недвосмислено потврдио прекјучерашњи речити иступ у јавност лидера санџачких муслимана Муамера Зукорлића, а није тешко претпоставити да би, упуте ли им се извана слични политички сигнали, његовим стопама могли да крену лидери бар још две бројније и политички организованије, а држави мало лојалне етничке заједнице које обитавају на просторима Србије. У одговор њених политичких елита на најкрупнији политички изазов у постјугословенској историји државе коју репрезентују заложено је, дакле, много више од петнаестак процената њене државне територије којих би у овом тренутку требало својевољно да се одрекне.
„Јаки чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају“, изрекао је пре много година славни старогрчки историчар Тукидид. Другим речима, правде, и права као њене кодификоване форме, у међународним односима има, и може бити, само међу једнакима (inter pares). Или, могло би се додати, међу онима који те „једнаке“, односно подједнако моћне, у важном им политичком тренутку имају за своје савезнике. Тај древни наук српски политички челници, ма ко да их буде персонификовао, нипошто не би смели сметати с ума при тегобним дрешењима бројних државних и националних „чворова“ која им предстоје у блиској будућности.
Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду
