Реаговање званичног Вашингтона на недавно бекство два кинеска агента из кућног притвора у Србији неће бити благонаклона према домаћим властима. Било да се ради о пропусту српских институција, или нечему другом, САД неће олако прећи преко чињенице да Србија није могла да сачува до изручења Кинеза Цуја Гуангхаја и Британца Џона Милера, оптужене за шпијунажу и шверц војне технологије, а по потерници ФБИ.

Све што су до сада открили истраживачки новинари и оно што тврде правници и познаваоци, удаљава нас од идеје да се ради о случајности и пропусту, почевши од утврђивања кућног притвора под електронским надзором уместо затворског, синхронизованог бекства са различитих адреса а да то софистицирани систем електронске наруквице не забележи на време, чињеница да је за такву акцију била потребна помоћ споља, о чему је писао БИРН, па до јуче објављене информације до које је дошао Инсајдер, да је потерницу за шпијунским двојцем надлежни суд расписао тек 11 дана након њиховог бекства из притвора.

САД и даље ћути о овом скандалу, али су зато кинеске власти од тренутка хапшења имале врло јасно шта да кажу. Према писању БИРН-а, одмах након хапшења агента Гуангхаја и његовог сарадника Милера, амбасадор Кине у Београду састао се са Александром Вучићем и оштро негодовао због хапшења Гуангхаја, за кога је казао да је „наш агент, добар агент“. Вучић је са амбасадором имао још неколико сусрета, у склопу припреме за посету Кини и разговоре са председником Сијем, и пре и после бекства агената.

У истом правцу воде и незваничне приче упућених извора Данаса, да су обојица одмах по бекству, авионом отпутовала за Кину, а да им је документе са лажним подацима доставила управо Амбасада НРК.

Адвокат Божо Прелевић је уверен да ту „никаквог бекства није било“, те да се ради о „једноставној трговини“, што потврђује и посета Александра Вучића Пекингу.

„Вучић је човек који сваки пут кад се појави каже неистину а ми сада размишљамо да ли је било бекство или није. То може да се прода пасионираном гледаоци Информеа, али било ком разумном човеку не. Ако правите будале од сопствених грађана, за такве ствари не можете Американце правити будалама. Јасно је шта се ту десило, и што су једни задовољни а други не, јасно је и ко је то урадио, јасно је то кретање Србије ка Кини. Није то једина ствар која је бесмислена, ми смо нажалост постали таоци једног уцењеног човека, који неће устукнути да цела Србија плати његове абнормалне потезе. Али, ја мислим да се он опет прерачунао, он је чини ми се видео да неће бити уступака њему лично од стране америчке администрације, штагод да је урадио да не би било уступака. Пошто је његова позиција таква да се одлучује на репресију, онда је сасвим логично што је учинио услугу Кинезима и сасвим логично то што он себе у будућности не види уз САД него тамо где му гарантују безбедност. Дакле, он је само истрговао на рачун свих Срба, а у своју корист“, експлицитан је Прелевић.

Он додаје и да је само непознаница каква ће бити реакција америчке администрације у односу на његов потез.

„А ја се надам да ће САД променити своју катастрофалну политику да кажњава народ за безобразлук њиховог председника“, закључује Прелевић.

Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику напомиње да коју год верзију узмемо као извеснију, било да се ради о немару институција или о помагању у бекству, обе говоре да је стање у нашим државним институцијама веома лоше.

„Најпре, бекство је изведено са две различите локације, готово истовремено, а пре тога имамо преиначење притвора у кућни притвор, за особе које су врсни обавештајци и за које може да се претпостави да то могу да изведу. Дакле, државне институције су у самом старту олакшале, ако не омогућиле, да се то бекство деси. Склонији сам верзији да се ради о некој врсти олакшавања бекства, из врха власти па кроз институције, с обзиром да су оне под директном командом политичког врха“, сматра Петровић.

Иако, како наводи, Вашингтон још увек вага како ће да реагује, он наводи да одговор може да се креће од најблажих, попут протестне ноте, те да се све то заврши у некој полутајности.

„Реакција може да буде и оштрија, да амерички званичници јавно иступе и укажу на пропусте ако не и на намерно помагање власти у Београду у бекству двојице шпијуна. Од озбиљнијих мера може да буде ограничавање војно-безбедносне сарадње, могу да захтевају истрагу и утврђивање одговорности појединаца из државних институција који су омогућили или помогли, а могу да траже да у тој истрази учествује ФБИ или нека друга државна агенција и да надзире како се то истрага одвија. Крајња мера је примена такозваног „Магнитски акта“, који омогућава да страни званичници, појединци који су умешани, буду стављени на листу санкција. Нисам сигуран да ће САД ићи тако далеко, јер још увек влада мишљење да уколико ову власт превише притисну да ће она у потпуности да се окрене источним деспотијама, аутократијама попут Кине и Русије. Мислим да ће наћи неку средњу меру“, наводи Петровић, као и могућност да САД захтева од ЕУ да изврши неку врсту притиска на Србију.

Међутим, наш саговорник наглашава да је Америци доста стало, јер Кину види као великог ривала, много већег него Русију, тако да ово може бити важан случај.

„Јер иако је на микро нивоу, шаље се сигнал да се Србија више сврстава уз Кину а не уз запад. Микрослучајеви, дакле могу бити значајни у време великих геополитичких ривалстава. Србији никада на западу нису веровали, посебно њеним безбедносно- обавештајним службама, увек су сумњичави да ли Србија поштује правило треће стране. Ова власт је покушала са Трамповом администрацијом да ојача те односе САД и Србије, али након оног Вучићевог фијаска, када је покушао готово нелегално да уђе на скуп, и посебно након скандала са Генералштабом, када је америчка штампа писала да се ради о корупционашкој афери, то није успело. Ово сада само долива уље на ватру, и сада може само додатно да поремети те односе, посебно у области сарадње и размене обавештајно-безбедносних података, у борби против организованог криминала. То све показује да се Србији дефинитивно не може веровати и да она није поуздан партнер у тој врсти сарадње, а у тој врсти сарадње поверење је изузетно важно, јер се доста тога одвија неформално уз велику дозу поверења“, закључује Петровић.

Трговац утицајем

„По нас, када покушавате да се позиционирате као трговац утицајем и када сте добри са свима, нисте добри ни са ким и други вас перципирају тако. Имате државе које су покушавају слично, као Емирати или Катар. У тренутку када је Србија доста радила на остваривању тог стратешког партнерства са САД, ово може бити клип у тим зупчаницима који ће све то успорити“, напомиње Драгослав Рашета.

Агенти – крадљивци технологија

Слично је схватање и Драгослава Рашете из Новог трећег пута, који напомиње да, иако се ради о индивидуалном случају који не изгледа много битан на крупнијем стратешком плану, САД, а нарочито Трампова администрација (али и остале у 21. веку) велики значај придају интелектуалним крађама и крађама технологија која се одвијају од стране Кине.

„Тиме су се бавила и ова два агента, не само оно за шта их терети кинеска влада, а то су скулптуре које су погрдне по супругу Си Ђинпинга, него су покушавали да купе и различите радарске системе, пројектиле на врном тржишту. Имали смо недавно велику сагу у америчкој морнарици која се завршила тако што је обичан војник за суму од 2.000 долара продао поверљива документа кинеском агенту. Тако да су то велики проблеми за САД, али и за Србију која покушава да балансира и да буде добра са обе стране, па смо, након хапшења и захтева за изручењем, имали велики притисак и амбасадора и кинеског председника, када се Вучић срео са њим.То ставља Србију у неповољан положај и показује колико је та стратегија, покушај да се одржи иста дистанца између САД и Кине које се неминовно крећу ка интензивирању сукоба у свим сферама, од економије, војне, дипломатије, критичних сировина, где имате Стејт департмент који се не либи да буде агресиван када кажњава у свом дипломатском деловању, ово може произвести неке последице“, објашњава Рашета.

Извор: danas

Ознаке: Џон Милер, бекство, ФБИ