Прочитај ми чланакДанашња просечна кока је џин у односу на ону од пре пола века. Срећом, исто тако укуснија је и није опасна по здравље - ако се правилно храни.
Данашња просечна кока је џин у односу на ону од пре пола века. Срећом, исто тако укуснија је и није опасна по здравље – ако се правилно храни.
Од коке која је тежила свега 1,5 килограма 1955. године, стигли смо до тога да сада цело пиле у радњи достиже тежину и до 3,5 килограма.
Научници ове разлике у величини и тежини сматрају доказом генетских манипулација на пилићима, а како многи тврде оне су резултат тренда „пилетина будућности“ који је почео 1948. године. Тада су фармери у САД-у почели да развијају пилиће са специфичним циљевима – да буду већи, дебљи и да брже расту.
Грађани су зато уплашени. какво је заиста месо које једу и многи сматрају да је „жгољава“ сеоска кока која трчкара по дворишту здравија од товљене. Ипак, није тако, али под условом да се пилад тови на правилан начин.
Како наводи доктор Милан Митрић, специјалиста здраствене заштите живине, генетичари су годинама уназад радили на томе да се створи економичнија производња – да се на што краћи период добије што већа количина протеина.
– Пилеће месо је најздравије месо. Генетски су прављени такви пилићи да имају већи удео белог меса, а услови њихове производње су веома контролисани. Некада су они узгајани напољу, а сада смо дошли до савремених објеката, где се посебно води рачуна о температури, кисеонику, о амбијенталним условима, а по метру квадратном налази око 13 јединки – објашњава Митрић.
Давне 1923. године било је потребно 16 недеља да би се узгојило пиле тешко један килограм. Већ 1933. године за постизање исте тежине узгајивачима су требале чак две недеље мање. Сада, узгој пилетине траје 42 дана, а како наводи Митрић, тежина живине у том тренутку износи од 2,5 до три килограма.
– Пилеће месо је и даље квалитетно, у неким уделима боље је него пре. Фабрике сточне хране имају такву технологију да могу да искористе генетски потенцијал, а прави се храна да доведе до тога да се испољи на тежину. Користе се уобичајене компоненте: соја, сојина сачма, кукуруз, а оне се нису много промениле.
Како наводи Ана Крстић из Борче, која узгаја товне пилиће у домаћој производњи, она пилиће старе један дан купује у локалној пољопривредној апотеци.
– Ми их хранимо 60 дана, како би имали између три и 3,5 килограма. Они нон-стоп имају храну и воду. У просторији од шест квадрата има око 50 комада. Месо је квалитетно и није масно, а моја деца обожавају да га једу – каже Ана.
Најбитније је да увек имају храну
Како причају многи узгајивачи товљених пилића, најбитније је да пилићи током читавог дана имају храну, а у првим данима живота пилићи се хране давањем мањих количина хране пет до шест пута дневно, како би се избегло загађивање и растурање хране.
Поред хране, уобичајено је да товни пилићи у првим данима това узимају и енрофлоксацин или неки други антибиотик широког спектра, као и комплекс АД3Е витамина.
