Прочитај ми чланакУз детаљни пут Карађорђевог кретања током четири последње године његовог живота, који је овде осветљен, доста видна чињеница на овој изложби је да је вожд на крају био један сасвим усамљен и напуштен човек.
Овако истиче своје најснажније утиске историчар Небојша Дамњановић, један од аутора изложбе “Смрт Карађорђа” у Историјском музеју Србије.
Поставка прати период између 1813. и 1817. када је Карађорђе напустио Србију, боравио у Голубинцима, Петроварадинској тврђави, Грацу, Хотину, Петрограду и Галати, а онда се опет вратио у домовину са жељом да подигне нови устанак.
Међутим, убио га је у Радовању Никола Новаковић, по наређењу кнеза Милоша Обреновића. Детаљно кретање вожда могуће је пратити на интерактивној мапи која је део поставке.
На изложби се налазе и Карађорђеви лични предмети: долама, кабаница, реконструкција фрајкуна, посуде за чај, воду и сладолед, есцајг, мисирница, посуда за мумаказе, калемдан, прстен и печат, кутије за амајлије и за барут и разно оружје (јатаган белосапац, ловачке пушке, топ, пиштољ кремењак), али и једна хаљина његове супруге Јелене.
Међу експонатима су и две заставе, једна има српски грб с једне а руски с друге (уз натпис “овај орао српски штити Србију”), као и марама са чвором који је био знак Карађорђевог повратка у Србију. Како се све то сачувало до данашњих дана?
„Не зна се историјат свих предмета, нешто је изнесено, нешто је закопавано, нешто је дато на чување… Вожд и старешнине који су те јесени, када је пропала устаничка, држава путовали од Земуна преко Граца за Русију, брзо су потрошили новац, па су многе вредне ствари остављали код трговаца, у залог. Све се то после појавило. Нешто је, попут мараме са чвором која је била у власништву кнеза Павла, остало и у породици“, објашњава Дамњановић, додајући да се на изложби налази „оно што је најлепше и најважније у нашим фондовима“.
Међу изложеним сликама има неколико вождових портрета, од којих је најзначајнији онај Јована Поповића, јер је рађен према оригиналу Владимира Лукича Боровиковског, једином портрету насликаном према живом моделу, из 1816. (данас се налази у Народном музеју у Београду) а посебан куриозитет представљају акварели Бобана Вељковића који је специјално за ову прилику израдио портрете важних личности из овог периода Карађорђевог живота.
Ту су, рецимо, цар Русије Александар ИИ Павлович Романов, турски султан Махмуд ИИ, грофови Карл Неселроде и Јоанис Каподистрија из руског министарства спољних послова, Константин, Александар и Димитрије Ипсиланти, капетан Јоргаћ, вождов кум Вујица Вулићевић…
„Браћа Ипсиланти су били оснивачи Удружења Хетериста, револуционарне тајне организације за обнову Византије, независне грчке државе. Пошто вожд у Петрограду није успео да се снађе, примљен је после седам месеци чекања без чврстог обећања, пришао је хетеристима. Ту је и копча са капетаном Јоргаћем, другом хајдук Вељка и учесником Првог српског устанка, који је Карађорђа водио до Јашија, престонице Молдавије“, прича Небојша Дамњановић.
Када га је кум Вујица Вулићевић позвао да дође у Србију, Карађорђе се хетеристичким везама вратио у земљу, да помогне устанак Грка који се спремао (али ће избити тек 1821).
„Желели смо да осветлимо Карађорђеве последње четири године, јер су ми и колеге историчари рекли да не знају превише о томе а и ми аутори смо много научили радећи на изложби. До сада је тај период реконструисан кроз неке специјалистичке научне радове, који немају шири публицитет“, истиче наш саговорник.
Њему је нарочито важно да се истакне порука изложбе да је Карађорђева смрт била неизбежна.
„Често се вулгаризује овај период као борба кнеза Милоша и вожда Карађорђа за власт. То јесте један аспект, али је у, ствари, скупштина старешина предвођена Милошем, решила да је за добро и опстанак српског народа нужно да вожд умре. Милош Обреновић је био кнез у Србији али и нека врста турског чиновника. Други српски устанак који се у међувремену десио, завршен је компромисом и у Србији је било двовлашће, нека врста полуаутономије у Београдском пашалуку. Народ није био спреман за нови устанак, нарочито са Карађорђем, који је напустио Србију у моменту највећег искушења. То му је била смртна грешка. Он на то просто није имао право. Његовом главом је откупљен живот српског народа. То је сурова, страшна и трагична ствар, али Карађорђе данас има своје легендарно место у ланцу кефалофороса (оних који носе своју главу) попут кнеза Лазара. Звучи патетично, али још од кнеза Лазара тим главама се откупљивала Србија“, каже Небојша Дамњановић.
Живот Карађорђев пре овог последњег периода је познат и њиме се нисмо много бавили: имао је скромно, сиромашно детињство и младост. Био је неписмен. Неки су се чудили откуд тако неуком човеку сребрни прибор и други “помодарски” предмети, али он их је добијао на поклон. Рецимо, руски посланик му је поклонио прибор за чај, јер је покушавао да га одвикне од ракије. Наравно, безуспешно – закључује Небојша Дамњановић.
Осим њега, аутори изложбе су Владимир Мереник, Бошко Љубојевић и Борислав Корица а дизајнерка поставке је Изабела Мартинов Томовић.
Изложба „Смрт Карађорђа“ отворена је у Историјском музеју до септембра 2018. Сваке суботе у 13х биће омогућено стручно вођење кроз поставку за индивидуалне посетиоце.
