Прочитај ми чланакДвестота годишњица од рођења Карла Маркса узроковала је пораст интересовања за рад овог човека, закључно са откривањем бисте у његовом родном граду Триру у Немачкој.
На прослави марксизма прошле недеље у Пекингу кинески председник Си Ђинпинг је изјавио да „попут спектакуларног изласка сунца, теорија осветљава пут човечанству за истраживање закона историје и потрагу човечанства за сопственим ослобођењем“. Он је даље навео да је Маркс „научном теоријом показао правац ка идеалном друштву без репресије или експлоатације, где би сви уживали равноправност и слободу.“
С обзиром на то да су Сијеве речи изговорене у „марксистичкој“ Кини, присутни нису имали избора, те су се сложили с њима.
Ипак, говорећи истог дана у Триру, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је дао сопствену мање-више великодушну оцену: „Данас означава ствари за које није одговоран и које није узроковао јер су многе ствари које је написао преиначене у супротно.“
Шта је Јункер мислио под овим није потпуно јасно. Марксизам је донео незапамћену патњу милионима људи који су били присиљени да живе под режимима с његовом заставом. Већим делом двадесетог века 40 одсто човечанства је трпело глад, гулаге, цензуру и друге облике репресије коју су спроводили самопрокламовани марксисти.
Јункер је у свом говору изгледа алудирао на стандардни противаргумент да су гнусни злочини комуниста током двадесетог века узроковани неком врстом изопаченог Марксовог учења за шта се овај човек тешко може сматрати одговорним.
Да ли се може нешто одговорити на овај аргумент? Маркс је већи део свог живота анализирао политичку економију индустријализације Запада средином деветнаестог века. Али за његов трајан значај више су заслужне његове идеје за будућност и значај које ће оне имати за друштво. Када је реч о његовој заоставштини, овај домен његовог учења се не може занемарити.
Маркс је приватну својину сматрао извором целокупног зла у капиталистичким друштвима у развоју његовог доба. У складу с тим је веровао да се само њеним укидањем могу превазићи класне поделе и обезбедити складна будућност. Његов сарадник Фридрих Енгелс је касније тврдио да ће у комунизму сама држава постати непотребна, те ће „ишчезнути“. Те тврдње нису изнесене као спекулације, већ пре као научне тврдње о томе шта будућност носи.
Али, наравно, све су то биле глупости, а од тада је доказано да је Марксова теорија историје – дијалектички материјализам – погрешна и опасна у практично сваком погледу. Велики филозоф двадесетог века Карл Попер, један од Марксових највећих критичара, с правом га је назвао „лажним пророком“. А ако је потребно још доказа за то, земље које су пригрлиле капитализам у двадесетом веку касније су постале демократска, отворена и просперитетна друштва.
Насупрот томе, сви режими који су одбацили капитализам у име марксизма су неуспешни, и то не случајно или као резултат неког несрећног доктринског неспоразума међу Марксовим следбеницима. Укидањем приватног власништва и успостављањем државне контроле над економијом друштво се не лишава само предузетништва које је потребно да га гура напред, већ се укида и сама слобода.
Пошто се марксизам према свим контрадикторностима у друштву односи као према производима класне борбе која ће нестати када и приватно власништво, дисидентство након успостављање комунизма је немогуће. По дефиницији, свако оспоравање новог поретка мора да буде нелегитиман заостатак репресивног поретка који је пре тога био на снази.
Зато су марксистички режими заправо логични продужеци његове доктрине. Наравно, Јункер јесте у праву да Маркс, који је умро 34 године пре револуције у Русији, није одговоран за гулаге, а да ипак, његове идеје очито јесу.
У својој студији у три тома од историјског значаја Главни токови марксизма пољски филозоф Лешек Колаковски, који је постао водећи критичар марксизма након што га је пригрлио у младости, указује да Маркс није показивао готово никакву заинтересованост за људе као такве.
„Марксизам мало узима у обзир или не узима у обзир уопште чињеницу да се људи рађају и умиру, да су мушкарци и жене, млади и стари, здрави или болесни“, пише он. Само по себи „зло и патња у његовим очима нису имали значење осим као инструменти ослобођења; били су чисто друштвене чињенице, не суштински део људског стања.“
Увид Колаковског помаже да се објасни зашто режими који су пригрлили Марксову механицистичку и детерминистичку доктрину неизбежно морају да се преобрате у тоталитаризам када се суоче с реалношћу комплексног друштва. Они нису увек били успешни; али резултати су увек били трагични.
Си са своје стране економски развој Кине у протеклих неколико деценија сматра „нарочитим гвозденим доказом“ континуиране валидности марксизма. Ако ништа друго, управо важи супротно.
Не заборавите да је управо Кина с чистим комунизмом узроковала глад и терор „Великог скока напред“ и „Културне револуције“. Маова одлука да одузме фармерима земљу, а предузетницима фирме имала је очекивано катастрофалне резултате, а Комунистичка партија Кине је од тада напустила тај доктриниран приступ.
Под влашћу Маовог наследника Денга Сјаопинга КПК је покренула велико економско „отварање“ Кине. Након 1978. је почела да враћа приватну имовину и дозвољава предузетништво, а резултати су били спектакуларни.
Ако развој Кине било шта кочи, онда су то остаци марксизма који су још увек видљиви у неефикасним државним подухватима и репресији над дисидентима. Централизован једнопартијски систем Кине просто није компатибилан са модерним и разноликим друштвом.
Две стотине година након Марксовог рођења дефинитивно је мудро размислити о његовој интелектуалној својини. Међутим, то не треба да чинимо у слављеничкој атмосфери, већ да вакцинишемо своја отворена друштва против тоталитарних искушења која вребају у његовим погрешним теоријама.
Аутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске
