Прочитај ми чланакКосово је класичан пример шта може поћи по злу када нема међународног консензуса о признању једнострано проглашене независности, сматра бивши амбасадор Британије у Београду Чарлс Крафорд, додајући да је ситуација у вези са Каталонијом и Кримом донекле другачија.
Анализирајући на свом блогу кључне разлике између онога што се догађало на Косову и Криму и актуелних догађања у Каталонији, он подсећа да је 111 држава чланица УН признало Косово, али да многе кључне државе – попут Русије, Индије, Кине, Бразила и других – нису.
– Чак су и унутар ЕУ мишљења подељења – Шпанија, Румунија, Кипар и Словачка нису признали независност Косова. То значи да се Косово бори да доспе у многе међународне организације као равноправна чланица, пре свега у саме Уједињене нације – наводи бивши британски дипломата.
Признање мора да буде споразумно
Случај Косова, каже он, показује шта се деси када један регион покуша да се отцепи упркос ставовима већине у држави и њене легитимне владе.
– Другим државама се тај преседан не допада. Ко зна како би то могло да се на њих касније одрази… Међутим, ако Србија коначно прихвати Косово као независног суседа (можда након неких пограничних измена које би биле резултат преговора), и сви други би, укључујући Русију, Кину и остале, вероватно то прихватили и пустили би Косово у УН – сматра Крафорд.
Како наводи, кључни принцип – који подразумева да независност наступа само споразумно – тиме био би потврђен.
Крафорд подсећа да је, приликом распада Чехословачке и Совјетског Савеза, све било учињено уз својеврсни споразум међу дотичним лидерима, чиме су нове државе лако прихватили сви остали као нове чланице УН и потпуно независне међународне субјекте.
Напомиње, међутим, да је у оквиру тог процеса и Чеченија прогласила независност заједно са 15 република које су биле у саставу Совјетског Савеза, али је никада није признао остатак света, а с Москвом се сукобила.
Двоструки стандарди Русије
Кад је реч о случају Крима, Крафорд сматра да је потез Крима с циљем напуштања Украјине био незаконит према међународном и украјинском праву и да није био усмерен на независност Крима, већ на – придруживање Русији.
Он тврди и да су примењени двоструки стандарди у случају руског става према Криму и према Косову.
– Русија је прихватила кримски референдум упркос жељама Кијева, јер жели да Крим држи под контролом. Међутим, Русија одбија да призна одлуку косовског парламента о независности из 2008. која је донета упркос жељама Београда – примећује бивши британски амбасадор.
На питање зашто би била прихваћена независност Косова, али не и Крима, каже да кључна и релевантна разлика лежи у томе што је Косово било под различитим међународним мандатима, док Крим није.
– Поред тога, косовска одлука о независности је задовољила барем неке озбиљне стандарде под међународним надзором, док Крим – није – тврди он.
EPA/Marta Perez
Лоша идеја Каталоније
Крафорд из свега закључује да је заправо лоша идеја прогласити независност ако нисте дубоко размислили о томе шта ће се после догодити и унапред обезбедили озбиљан низ брзих признавања како бисте себи осигурали снажан почетак.
– Каталонија је смело усвојила ову заиста лошу идеју. Одржала је гласање о независности упркос жељама Мадрида, а нема изгледа да стекне признање међу другим државама чланицама ЕУ пред непоколебљивим противљењем Мадрида, а без тога јој не вреди много да нађе пар престоница које ће је ипак признати – оцењује Крафорд.
Он не сматра да би ЕУ могла да има посредничку улогу између Мадрида и Барселоне јер, како каже, посредовање изискује да га обе стране прихвате и да прихвате да постоји нешто о чему треба преговарати, а Шпанија не прихвата ни једно ни друго.
– А и зашто би? Каталонија од себе прави комплетну будалу, и свако спољно посредовање налик је увреди за шпански понос – истиче он, напомињући да је Шпанија чланица ЕУ што значи да ЕУ није неутрална.
Каталонија – део Шпаније
Крафорд, ипак, наводи да би Каталонија „у принципу“ могла да буде независна – са својих око 7,5 милиона становника би, као независна, била у првој половини листе земаља с највећим бројем становника (одмах изнад Бугарске, Парагваја, Либије…), а довољно је богата да може да преживи сама као европска држава.
Проблем је, указује он, међународно право, јер по том праву – Каталонија је део Шпаније.
Истовремено указује да независност има два аспекта – како сами себе називате и како вас други виде.
Према његовим речима, Шкотска, Каталонија или Чеченија могу да се проглашавају независним до миле воље, али уколико их нико други таквим не признаје, „убрзо се заглаве и постану смешне“.
– Озбиљно је одговоран посао бити држава. Остале државе (а и глобална инвестициона заједница) желе да знају да сте томе дорасли, иначе немају разлога да вас признају – објашњава Крафорд.
Једино питање за Мадрид су услови и брзина каталонског суноврата, јер „једно је бити одлучан и храбар, а нешто сасвим друго је бити убедљив и мудар“, закључује Крафорд, уз савет: „Прво скочи па реци хоп“.
