Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг – Тања Валич
Апостолски нунције надбискуп Орландо Антонини недавно је завршио шестогодишњу амбасадорску мисију у Србији и напустио Београд. Почетак његовог мандата обележила је друга посета тадашњег председника Србије Бориса Тадића папи Бенедикту Шеснаестом, а пред сам крај његовог мандата актуелни председник Томислав Николић срео се са папом Фрањом у Ватикану.
Нунције Антонини је у интервјуу за „Данас“ говорио о својим дипломатским контактима са српским властима и Српском православном црквом, заједничкој српско-хрватској црквеној комисији која треба да испита случај контроверзног кардинала Степинца, ставу Ватикана према косовском питању, успоменама које носи из Београда… Интервју преносимо у целости.
Како оцењујете сарадњу са државом Србијом – током Вашег службовања промениле су се две владе и један председник Републике. Са ким сте најлакше сарађивали и да ли је био проблем ранији јаван негативан став председника Србије Томислава Николића према Ватикану?
– Политика европских интеграција обе ове администрације, а коју заиста наглашава садашња влада, као и положај Свете столице против признавања независности Косова, чине да ће моја сарадња са српским властима, укључујући и СПЦ, у оба периода бити оцењена веома позитивно. То закључујем и на основу признања које су ми љубазно доделили председник Николић и патријарх Иринеј са Светим синодом. Негативан став према Светој столици који је председник Николић имао у прошлости? Не знам, увек ми је на уму изрека да само будале не мењају мишљење током живота …
Шта су главни домети недавне посете председника Николића папи Фрањи и да ли Вам се чини да су медијски прошла прилично „тихо“?
– Атмосфера састанка показала се далеко бољом него што се могло очекивати. Људско „зрачење“ између њих двојице показало се као веома ‘компатибилно’. Како се може закључити, због чињенице да се познат став Свете столице о Космету није променио и да је мешовита српско-хрватска комисија, коју је предложио папа Фрања, прихваћена на обе стране, могло би да се отвори ново поглавље у њиховим односима. Зашто је у медијском смислу та посета прошла прилично тихо у Србији, заправо сте Ви као новинар позвани да објасните читаоцима…
Да ли је тачно да је Ватикан одустао од потписивања конкордата са Србијом, који ће заменити низ међудржавних уговора којима ће се решити статус Римокатоличке цркве у Србији? Неки од тих споразума већ су потписани током Вашег мандата.
– Конкордати већ дуже време више нису „у моди“. Правни статус Католичке цркве радије решавамо уговорима са државама, какав је на пример 2011. потписан са Црном Гором. Склапају се и појединачни споразуми у неким областима од заједничког интереса, попут ових о сарадњи у високом образовању и библиотекама између Свете столице и Србије, који су потписани 2014, од којих је први убрзо ратификован у Скупштини.
Због чега је за српску власт и Цркву спорно питање улоге контроверзног кардинала Степинца у Другом светском рату спуштено на ниво СПЦ и Хрватске бискупске конференције? Да ли се тиме одговорност за понашање РКЦ у Независној држави Хрватској пребацује на локалну цркву?
– Питање које се тиче кардинала Степинца сматра се кључним због везе са етничким и верским последицама на историју и живот Срба. У сваком случају, треба имати на уму да је то питање пребачено на локални ниво само у том смислу да су чланови мешовите српско-хрватске комисије, коју је предложио папа Фрања, углавном из ове две земље и цркве, али под окриљем Свете столице, тако да обе стране саме постављају услов за прихватање поменутог предлога.
Да ли је уобичајено да се државне и црквене власти неке земље, у случају кардинала Степинца већински православне, мешају у питања канонизације у РКЦ?
– То јесте необично, али је разумљиво због историјских разлога, које сам објаснио, а који се дотичу не само духовних и црквених, него и врло осетљивих политичких и етничких последица. У процесу беатификације – канонизације, оно што се узима у обзир, а мислим да је тако и у Православној цркви, јесу хришћанско понашање, вера, прихватање страдања од Бога, чиста савест особе, а не њене идеје, које могу бити објективно погрешне… Из овог разлога Католичка црква не протестује нити тражи заустављање канонизације члана друге цркве због његових евентуалних политичких или оштрих теолошких ставова против католицизма и папства – у таквом случају једноставно га не сматрамо за свеца.
РКЦ је кардинала Степинца већ беатизовала и прогласила мучеником, да ли ће га канонизовати чак и ако се СПЦ и Бискупска конференција Хрватске не усагласе?
– Не треба журити пре него што се поменута мешовита комисија оснује, почне да ради и даје резултате.
СПЦ је најавила да ће тражити помоћ од Ватикана у дипломатској борби против чланства Косова у Унеску, а амбасадор Дарко Танасковић се заложио за стварање ширег хришћанског фронта по овом питању. Да ли је то могуће, ако се има у виду да је РКЦ на Космету подржала кандидатуру Приштине за чланство у Унеску?
– Већ сам најавио да ће папа примити делегацију СПЦ управо због њене иницијативе са осталим хришћанским црквама по том питању. Датум посете још није прецизиран. Што се тиче наше католичке заједнице на Косову и Метохији, више пута сам покушао да објасним јавности да тамо имамо шездесет хиљада верника, готово сви су етнички Албанци, који су саставни део тог друштва и који се, свакако, осећају обавезним да дају свој допринос животу и развоју њиховог народа на различитим нивоима. Иако они, наравно, очекују да Ватикан промени своју позицију, изгледа да поштују своју међународну условљеност – можда знају за преседан НДХ од 1941. до 1945, коју Ватикан такође није признао. Више пута сам понављао да сам у контактима са Владом Србије често потцртавао да непризнавање косовске независности за Свету столицу није једноставно. Подједнако није лако ни за наше католике у Призрену да живе ову непријатну ситуацију.
Колико је реално да Ватикан, по окончању бриселског дијалога, преиспита свој став о непризнавању самопроглашене косовске независности?
– Не знам. Претпостављам да ће резултати преговора између Београда и Приштине и услови под којим буду завршени свакако играти кључну улогу, не само за Свету столицу. У том смислу треба узети у обзир и недавне изјаве појединих владиних званичника према којима Косово више неће бити главни проблем за Србију.
Да ли је председник Николић позвао папу да посети Србију и да ли Србија може да буде „мост“ између Ватикана и Руске православне цркве, како председник Николић предлаже?
– Председник Николић је обновио позив папи да дође у Србију, који је већ упућен прошле године. И председник Тадић је позвао папу 2009. Познато је да је српска влада одувек веровала да је посета поглавара Католичке цркве „корисна за Србију“. Нека онда перспектива коју је изнео председник – то да Србија може да постане црквени мост – крене својим током.
Како оцењујете односе са СПЦ и у ком правцу би Ваш наследник на месту нунција требало да развија те везе?
– Претпостављам да мислите на односе на институционалном нивоу, чему треба додати да сам на личном плану наставио и интензивирао одраније добре контакте које су моји претходници успоставили са црквеним властима у СПЦ и великим бројем верника лаика. Веома сам захвалан свима и топло захваљујем Господу на овој јединственој животној прилици.
У ових шест година пратећи и слушајући моје православне саговорнике и пријатеље, схватио сам да, осим признавања папског примата на универзалном нивоу у Цркви, све што нас дели јесу пре свега спорови који су најпре историјски и политички, а тек онда црквени, па чак и теолошки. Управо због тога ће се вероватно поново разматрати. Готово у свему осталом се слажемо, због чега сам се овде осећао као код куће. Мешовита комисија о познатим чињеницама из Другог светског рата могла би да постане, у складу са резултатима, прекретница у односима између цркава у Србији и Хрватској.
На општијем плану католичко-православни односи могли би да се побољшају у складу са напредовањем или назадовањем екуменског дијалога. Мој наследник ће добити исте инструкције које сам и ја добио у вези са промоцијом екуменизма и приближавања хришћана. Имајте на уму да није Католичка црква измислила екуменизам почетком 20. века, већ се придружила покрету тек после 50 година у време папе Јована 23. и Другог Ватиканског концила, после дугих проучавања, расправа и теолошких појашњења и, нажалост, малог раскола монсињора Лефевра. Сада је екуменизам за нас неповратан пут, на коме је неопходно да сви хришћани прихвате изазове, чак и претње данашњице.
Какви су вам планови после Београда?
– Поред мојих црквених дужности – појачане молитве и служења речи Божјој, надам се да ћу моћи да се посветим наставку изучавању историје и сакралне архитектуре. Са надлежностима на овом пољу, захваљујући мојим суграђанима, наставићу да дајем допринос култури и идејама у Надбискупији и Општини у мојој родној Аквили, која је страдала у земљотресу пре шест година и сада је у пуном процесу обнове. После тога, ако Бог жели, могу да очекујем да ћу отићи да живим у Риму у кућу за апостолске нунције. Свакако да ће Србија, као моја последња „љубав“, остати најбоље живо искуство у мојим мислима, срцу и мојим молитвама.
– Оно што је прво оставило дубок утисак на мене јесте вишеструк карактер Србије, што она дугује свом географском и геополитичком положају и тој укљештености између два пола: римско-константинопољске и латино-византијске традиције у првом миленијуму, уз турски утицај у другом миленијуму, па данас има главу на Западу, а срце на Истоку. На ову специфичност је поново указао председник Николић на почетку свог мандата 2012. жељом да врата Србије буду отворена и ка Истоку и ка Западу. Ово није лак задатак. Чак је и ризичан, о чему сведочи историја. Али на то се може гледати и као на добру прилику, која може да постане предност.
Такође сам био затечен јединственим мултиетничким карактером Католичке цркве у Србији – Цркве која се, како сам често уочавао, не може поредити ни са једном другом Католичком црквом у региону и није кажњавана за евентуална политичко-верска превирања која су се догодила изван Србије – каже нунције Антонини о својим утисцима из Србије.
Извор: Данас
