Прошло је више од двадесет година од Дејтона, променила су се три америчка председника, изумели су мобилни телефон, Русија се вратила међу велесиле, Београд је био престоница три државе…, а ниједан Србин се није вратио у Сарајево”, рекао је др Неле Карајлић ономад у Бијељини окупљаним Србима, који су после потписивања Дејтона пре 20 година избегли са подручја Сарајева у Семберију.

Домаћини су захваљивали избеглицама зато што су допринели развоју града, а ови узвраћали захвалношћу што су их у зиму 1996. дочекали као своје. Две деценије раније, недуго по потписивању Дејтона, масовни одлазак српског народа са Грбавице и периферијских општина Сарајева имао је епске размере. Носећи крстаче и ископане ковчеге својих мртвих, десетине хиљада Срба, који су цео рат опстали у Вогошћи, Рајловцу, Хаџићима, Илијашу… у првим данима мира са завежљајима су одлазили у бескрајним колонама. Међународни актери су тако пали већ на првом испиту обнове мултиетничке БиХ, па су одговорност пребацили на вођство РС, што је, наводно, своје сународнике позвало да напусте огњишта.

Високи представник Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су их, напротив, позвали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевим „Остајте овдје…“ Али, истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду, а своје канцеларије у хотелу „Србија“ на Илиџи опасали зидом и бодљикавом жицом. И када је власт РС свима који не желе да оду најавила заштиту преко ОХР-а, било је свима јасно како ће им бити у ФБиХ. Напокон, дозволили су да Изетбеговић, преко медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. Изворна кривица што су се сарајевске периферијске општине у самој завршници дејтонских преговора нашле у туђем ентитету приписана је Слободану Милошевићу. „Чашица вискија“, уз коју је шеф српске делегације, наводно, „поклонио Алији пола Сарајева“, постала је алиби и странцима, и комшијама и домаћима. Заборавило се да су преговори у Дејтону били пред распадом, а да је ВРС први пут била у дефанзиви: НАТО је био разорио српски командни центар на Романији и хрватско-бошњачке снаге биле су на 40 км од Бањалуке.

На свечаности у Бијељини, међутим, нису били и други сарајевски Срби, чији егзодус је почео много раније и још траје. Они који су током рата остали у најужем делу града под бошњачком контролом и дуго од својих били стигматизовани што нису изашли. А многи су напросто закаснили да оду. Неки нису могли да оставе старе и болесне. Једни нису имали локалну везу или девизе да плате излазак. Други зато што нису имали где и код кога да оду. Многи су заробљени у очајничком покушају да пребегну. Било је доста оптимиста који су веровали да ће се рат брзо завршити преговорима. Али нико није ни слутио шта ће их снаћи ако остану са својим дојучерашњим иноверним колегама, комшијама, па и рођацима.

После ратова се обично броје само убијени на фронту и у позадини. Данас се статистика проширила и на рањене, силоване и прогнане. У сенци сурове бројке изгубљених живота остају хапшења, робијања, мучења, пљачке, дискриминација, понижавања, трауме, као мало зло. У Сарајеву је током рата од унутрашњег терора живот изгубило најмање три хиљаде Срба, али мало ко више помиње да су остали били малтретирани као таоци. Почело је 1992. масовном сменом Срба са свих руководних функција у предузећима, банкама, на клиникама, факултетима, а наставило се привођењима, претресањима, приватним затворима, батинањем, отимањем станова, пљачком, истеривањем из редова за воду и хлеб. А да нико од другонационалних, комшија, колега, пријатеља, па и унутар мешовитих бракова, није дигао реч.

Али и данас, сем од физичког насиља, на што се могу бар пожалити полицији или странцима са неизвесним исходом, од осталих облика тзв. ситног терора Срби немају заштиту. „Комшијска деца шарају антисрпске поруке у лифту, њихови родитељи, уместо поздрава, псују српску матер. Због имена ме последњу прозову у дому здравља. Не прођу ниједне вести на ТВ без ружне о Српској и Србији“, вели ми жена која је јесенас напустила родни град као још једна кап цурења Срба из града.

А ко је и зашто ипак остао? „Немам куд. Жена и ја смо већ стари да било где изнова започињемо, а не можемо на врат родбини у Београду. Овде барем имамо стан, а када се ово заврши, понекад ћемо отићи у викендицу на Палама да се надишемо. Када су наши издржали 500 година под Османлијама, ваљда ћемо и ми ово мало што нам је остало.“

Исповест једног познатог сарајевског Србина, књижевника, уредника, издавача, дипломате, члана ЦК, забележио је Радован Вучковић у Сарајевском ратном дневнику пре него што је и сам из њега отишао са супругом Мубером.

Они тамо у 95 одсто муслиманској „заједничкој престоници” и даље сузе роне за мултиетничком и јединственом Босном не би ли од целе направили велико Сарајево. А сарајевски Срби, једни, други, али можда и ови трећи, требало би да се годишње окупљају, и то баш у Бијељини, где су најбоље примљени. Можда је др Неле претерао када рече да се ниједан Србин није вратио у Сарајево. Понеки се и врати, али када види како је, поново оде.

(Политика)

Ознаке: егзодус, Кецмановић, сарајево, Срби