Прочитај ми чланакТИМ КОЛБАЧ Ако Кина може да произведе ракету или брод по нижој цени него САД, онда традиционални тип поређења економске моћи не пије воду
Која земља има најснажнију економију на свету: Кина или САД? Нико вам неће замерити ако немате спреман одговор. Када питате експерте, једни тврде да Кина већ јесте број један и да је претекла Сједињене Државе још 2014. Други одговарају да то није тачно, да Америка и даље има огромну предност и да ће је Кина сустићи тек 2030. или касније.
Један од таквих експерата је стратег и аналитичар Алан Дупонт. У чланку који је објавио у часопису Аустралијан, као вредан допринос дебати о Кини, удаљио се од свог поља експертизе и изнео тврдњу да је идеја о Кини као највећој економији на свету заблуда и производ „кинеског митотворства“. Дупонт пише: „У истраживању које је прошле године спровео истраживачки центар Pew Research Center, већина испитаника у 7 од 10 обухваћених европских земаља, као и две трећине Аустралијанаца потврдили су да верују да Кина већ јесте водећа светска економија. Заправо, истина је да Кина и даље заостаје за САД по већини кључних економских индикатора и да има другу највећу економију на свету (14.000 милијарди долара), после америчке (20.400 милијарди долара), као што показују подаци Међународног монетарног фонда.“
Дупонт, саветник аустралијске коалиционе владе, спада међу уважене стручњаке и његов чланак садржи бројна корисна запажања. Али он није економиста. Његов несрећни obiter dictum погрешно приказује тврдње ММФ-а и економску стварност, што је велики пропуст у понуђеној стратешкој анализи. Срећом, резултати поменуте анкете показују да је процена већине Аустралијанаца и Европљана исправна: осим ако БДП није још мање поуздано мерило него што већина критичара тврди, Кина јесте прва економија света.
Упркос томе и даље читамо чланке који најављују да ће Кина престићи САД за десетак година. Ако паметни и иначе добро информисани људи као што је Алан Дупонт не схватају како се пореде обими различитих економија, онда вероватно и многим читаоцима треба објашњење зашто добијамо две сасвим различите верзије исте приче.
ПИТАЊЕ МЕТОДОЛОШКОГ ПРИСТУПА
Узмимо за пример две земље. Даћемо им имена Аустралија и Индонезија.
ММФ прогнозира да ће укупна продукција добара и услуга у Аустралији – оно што називамо бруто домаћим производом (БДП) – износити 1,87 хиљада милијарди аустралијских долара. С друге стране Тиморског мора, ММФ очекује да Индонезија произведе добра и услуге у вредности од 14.776 билиона рупија. Како ћемо упоредити те две бројке? Постоји једноставан начин: можемо да погледамо курсне листе и претворимо горње износе у исту валуту. Тако обично раде Дупонт и људи са финансијских тржишта. У неким случајевима такав начин поређења је користан и у неким земљама га радо примењују. ММФ публикује своје податке у том облику, али их ретко користи у сопственим анализама.
Аустралијски долар је прецењен. Иако је данас курс знатно нижи него пре пет година, Аустралија је и даље најскупља земља за живот у проширеној групи Г20, једина у којој добра и услуге често коштају више него у САД. Индонезија је, с друге стране, тек недавно успела да поврати кредитни статус код агенција за рејтинг. Такође, рупи није популарна валута. Туристи се вероватно сећају да се за 1 аустралијски долар добија 10.000 рупија. Отуда следи да ако за поређење две економије користимо само курсеве валута, онда је аустралијска економија већа и снажнија. ММФ процењује да ће аустралијски БДП ове године износити 1.500, а индонезијски, према важећем курсу, 1.075 милијарди долара.
Шта нам то говори? Ако сте извозник из другог дела света, то значи да је Аустралија веће тржиште, у смислу потенцијалног обима продаје изражене у глобалној валути. Ако радите у финансијском сектору, то је користан податак за мерење дуговања која се морају отплаћивати и сервисирати у глобалној валути. У трансакцијама које укључују девизне операције курс је корисно мерило. Али то није мера учинка једне економије. То је мера која поред продукције укључује и цене.
Претпоставимо да желите да одете у биоскоп у Аустралији. Цене варирају, наравно, али карту ћете вероватно платити око 20 долара. Ако исти филм погледате у Индонезији у типичном индонезијском тржном центру, карта ће коштати око 3 долара, свакако не више од 5. У питању је исти филм, а ни биоскопи се много не разликују. Највећа разлика је, заправо, у цени.
Ако се у поређењу БДП-а две земље чврсто држимо курсева, то би требало да значи да за биоскопску карту у Аустралију добијате четири пута више него што добијате у Индонезији. То је бесмислица. Мерење на основу валутних курсева личи на дворану кривих огледала на којима можете бити високи и мршави или ниски и дебели – зависно од тога како тржишта у датом тренутку рангирају вашу валуту.
Зато су економисти изумели поузданији метод мерења: прво морамо испитати цене одређеног скупа роба и услуга у свакој од земаља које се пореде, а онда употребити те податке као референтну тачку за утврђивање релативних величина сваке од економија. Британско-аустралијски економиста Колин Кларк је то први покушао још 1940, али тек у последњој генерацији економиста тај метод је шире прихваћен.
То је паритет куповне моћи (или ППП). У питању је груба мера која захтева доношење судова о релативном квалитету добара и услуга. Али и то је неупоредиво боље од мерења простом конверзијом валута. На тај начин се не мери само колико долара сте потрошили, већ и шта сте за потрошене доларе добили. И то је мера коју ММФ користи у својим анализама. Ево списка 20 највећих економија мерено методом паритета куповне моћи и 20 највећих економија на основу валутних курсева.
ПРЕТИ ЛИ Србији нафтна криза? https://t.co/4AAY5hKLqg
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 25, 2018
Непобитна је чињеница да у неким земљама за 100 долара добијате знатно више него у неким другим, као и да сте, у највећем броју случајева, за 100 долара пре 20 година могли купити знатно више него данас. Није могуће поредити обим производње роба и услуга у различитим земљама или у различитим периодима, а да не узмете у обзир и разлике у ценама.
Садашње референтне тачке утврђене су у оквиру Међународног програма поређења 2014. године. У питању је пројекат детаљног глобалног прегледа нивоа цена за све земље света који су покренуле Уједињене нације, а који спроводи Светска банка. Аустралија је имала важну улогу у ширењу методологије паритета куповне моћи са западних земаља на остатак света. Бивши шеф Аустралијске статистичке службе Јан Кастелс био је међу иницијаторима, један од његових наследника, Денис Тревин, председавао је пројектом од 2005. до 2008, а високи службеник Аустралијске статистичке службе Пол Мекарти имао је кључну улогу у последњем кругу.
Као што табела показује, западне земље имају нешто виши БДП када се овај изрази у стварној (ППП), а не у номиналној вредности (на основу курса); изузетак је Аустралија. Велике разлике се јављају код земаља у развоју. Бразилски БДП је у оваквом приказу за половину већи, кинески је готово удвостручен, руски БДП је већи два и по пута, индонезијски три пута, а индијски готово три и по пута у односу на вредност добијену номиналном методом.
Замислите да на располагању имате 1.000 долара. У Кини ћете за тај новац добити робе и услуге за које бисте у Америци морали да платите 1.790 долара. У Индонезији за исти износ можете купити робе и услуге које по америчким ценама вреде скоро 3.250, а у Индији чак 3.650 долара. У Америци за 1.000 долара добијате тачно 1.000 долара, а у Аустралији корпу роба и услуга за које бисте у Америци платили 875 долара.
Ово је стварни, а не номинални свет. Мерило вредности је куповна моћ, а не курсна листа. Таквим мерењем се уважава чињеница да највећи део новца трошимо за куповину услуга, а већина услуга се не купује на глобалним, већ на локалном тржишту. Поређење Аустралије и Индонезије даје веома различите слике зависно од тога да ли баратамо стварним или номиналним износима. Стварна индонезијска економија је знатно већа од аустралијске: ММФ прогнозира да ће за пет година бити чак три пута већа – што нас не изненађује, јер Индонезија има десет пута више становника.
Сличне резултате даје и поређење Кине и Америке. Америчка економија је номинално 44 одсто већа од кинеске. Али према стварној вредности, процењује ММФ, кинеска економија је већ 24 одсто већа од америчке, а очекује се да ће за пет година бити 50 одсто већа. Продужимо ли ту пројекцију до 2030, као што је учињено у прошлогодишњој анализи аустралијског министарства спољних послова, можемо очекивати да кинеска економија буде и двоструко већа од америчке:
foto: standard
Према овом сценарију, Индија би могла да претекне САД 2030. и тако постане друга највећа економија, а са даљим растом броја становника, док се број становника у Кини смањује, почела би да пристиже и Кину. Али могуће је да улазимо у дуг период у којем ће кинеска економија бити не само највећа, већ и доминантна – то јест, највећа са веома великом предношћу у односу на првог конкурента.
ОД ЕКОНОМСКЕ ДО ВОЈНЕ ДОМИНАЦИЈЕ
Војни експерти као што је Дупонт уверавају нас да ће САД остати највећа светска војна сила – бар засад. Али ако су изложене прогнозе тачне, онда ће се кинеска економска супериорност временом преточити и у војну супериорности. Она ће и пре тога постати доминантна војна сила у нашем делу света (мисли се на азијско-пацифички регион; прим. НС), ако то већ није, док ће америчка војна моћ и даље бити расута широм планете.
Импликације су озбиљне. Ако Кина може да порине брод или произведе ракету по знатно нижој цени него САД, онда поређење релативне економске моћи ове две земље на основу курсева валута наводи на суштински погрешне закључке. (Зато је Кина, супротно Дупонтовим тврдњама о ширењу ППП „митова“, годинама инсистирала да Светска банка настави да користи стара мерила заснована на валутним курсевима. Кинези су се држали Денг Сјаопинговог савета да „треба сачувати хладну главу и не истицати се превише“.)
Какву врсту управе би Кина покушала да наметне уколико њена доминација у региону постане неспорна, чак и за САД?
***
Овде треба нагласити да подаци ММФ-а и пројекције министарства спољних послова подразумевају да су кинески подаци о БДП-у исправни и да у догледној будућности Кина неће доживети економски бродолом.
Рекао бих да ниједна од тих претпоставки није утемељена на чињеницама. Већ сам писао о свом скептицизму према кинеским подацима о БДП-у, о чему су говорили и други аутори. Ти подаци су били и остали у функцији политичке пропаганде. На то упућују историјски подаци које је Кина доставила ММФ-у, а према којима је 1980. године, приближно у време када су реформе инициране, Кина била друга најсиромашнија земља на свету, сиромашнија од Мозамбика (у којем је тада беснео грађански рат). Ако верујете кинеским подацима, онда је тадашња Кина – нуклеарна сила са огромном војском, земља са великим градским центрима и вредним људима, технолошки готово самодовољна – била сиромашнија од Бангладеша или Малија и готово упола сиромашнија од Индије (која је тада била веома сиромашна). Да ли неко верује у то?
Али право питање гласи: какву слику нам ти подаци дају? Према подацима ММФ-а, стварни кинески БДП је сада нешто већи од глобалног просека, у истом разреду са Бразилом, Мексиком, Ираном и Тајландом. Можда нисам најбоље обавештен, али не сећам се да сам чуо много гласова који тврде да Кина не припада тој групи. Њен стварни стварни БДП је вероватно нешто нижи од приказаног, али не много.
Такође, мало је вероватно да ће Кина успети да избегне проблеме које ће донети велико задуживање у последњој деценији без озбиљног посустајања економије. Аустралија се суочава са сличним претњама, али ризици у Кини су много већи. Направљен је знатно већи дуг за знатно краће време – а новац је дистрибуиран на основу политичког утицаја, а не вероватноће да буде враћен. Кина није имуна на економске законе. Кампања кинеског председника о смањењу задужености на свим нивоима економије је покренута прекасно.
***
По мом мишљењу, утврђивање каква би требало да буде наша политика према Кини је најважније питање са којим се Аустралија данас суочава – заправо, то је најважније питање за Аустралију у читавом мом животу.
Проблем није само у нагађању шта би Кина могла урадити под садашњим руководством, већ и шта би могла постати и шта би могла учинити под будућим генерацијама руководилаца одгајаних на доктрини да партија треба да управља свим областима живота, да је само интерес Кине важан, и да мале земље ако јој се нађу на путу треба натерати на послушност.
Не желимо да нам Кина буде непријатељ, иако се чини да она то жели – додуше засад су то само ситнице које су више непријатност него претња. Не тврдим да сам експерт за Кину и радо читам оне који то јесу, као што су то стручњаци из Института Лауви, Форума за источну Азију, Аустралијскиог националног универзитета и Института за стратешку политику.
Веома је важно да при доношењу одлука користимо исправне податке, а не своје фантазије. Пре 50 година аустралијски БДП је износио нешто мање од 30 милијарди аустралијских долара. Данас износи око 1.800 милијарди. Да ли то значи да данас живимо 60 пута боље него онда? То је логика коју користе Дупонт и остали када пореде земље и њихов БДП методом простих валутних конверзија.
У економским мерењима цене су важне. Кина је контролисала курс своје валуте, ограничила раст плата и цена и приказивала се као земља са ниским дохотком док је сазревала у технолошки развијену земљу вишег средњег дохотка. То се не сме потценити. Не смемо потценити снагу њене економије, јер она је сада економски најмоћнија земља на свету.
Превео ЂОРЂЕ ТОМИЋ
