Прочитај ми чланак
Народ каже да треба одстранити кукољ пре него што се помеша са житом. Зато улизице које представљају кукољ народа морамо препознати пре него се помешају са правим и часним људима. Фолирантима морамо одмах показати где им је место и не дозволити им да збуне поштене људе. Само друштво које овакве паразите препозна на време и ослободи их се може да рачуна на будућност. Ми смо дозволили да се те пијавице друштва размиле и размноже, да нам их запад наметне као власт и лажну елиту. Дозволили смо да кукољ одлучује о житу.
Резултат је јасан и врло видљив. Крпељи на власти сисају крв сопственог народа ни не размишљајући шта ће када те крви нестане. Не мисле ваљда да ће им идеолози са запада тада понудити да се прикључе на њихове вене? Када схвате истину очекиваће опет од овог народа кога су издали, продали и сву му крв исисали да сада брани њихове животе од оних истих којима су они до јуче тако верно служили. Као и код жита и код народа је неопходно прво се ослободити кукоља да би био користан.
Свако од нас води унутрашње борбе тражећи истину. У току тих борби кроз нас тутње три потпуно различите особе. Прва је она какви би желели и требали да будемо, друга је она какви мислимо да смо и трећа је она какви смо у стварности. Размислимо ли мало боље можда схватимо да од све те три особе најмање познајемо ону о којој би требало највише да знамо, а то је она трећа особа – она какви смо у ствари. Управо због те особе нам се све што преживљавамо и дешава на тај начин и тим редоследом.
Оно што треба да схватимо је како да утичемо на своју садашњост тако да имамо изгледа и за будућност. Да би могли заиста да учинимо нешто за своје животе прво што морамо је да упознамо правог себе. Када то успемо ту особу би требало што пре да променимо у ону какви би желели и требали да будемо. Сваки прави Србин увек жели само једно, да буде достојан својих предака и светосавља. То зато мора што пре и да постане.
КОСОВО ПОЉЕ
Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
што никоме нисам узео,
моје лавре и престонице,
не знам шта је моје,
ни где ми је граница,
народ ми је у најму и расејању,
пале ми тапије
и затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
кажу да сам ја продао,
земљу коју сам од неба купио
неко им је обећао.
Ко им је обећао,
тај их је слагао,
што им не обећа
оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
кивни што сам их познао.
Матија Бечковић
Да ли би светосавац непријатељу дозволио да га мирно окупира? Да ли би прави Србин правио компромис са убицама деце, са убицама свог народа? Који Србин сутра сме пред претке без светог Косова? Имају ли за светосавца вера, образ и част цену? …
Они који данас газе по сенима предака и немају поштовања према проливеној српској крви сигурно је да нису Срби. Онда када се душа прода сатани српска крв престане да тече тим венама. Тада у тој особи потпуно ишчезне светосавац и такав је спреман да безпоговорно служи западним демонима. Они којима је душа испуњена вером а срце љубављу ка Отаџбини не могу постати НАТО и ЕУ слуге. Ови који у име српског народа данас тако журе у ЕУ и НАТО лажу и обећавају оно што није њихово, морају да знају да праве рачун без крчмара.
Прави Србин нема селективно памћење, он не заборавља злочине над својим народом, не прашта ни један невино одузет српски живот. Праштање је Божја воља, наше је да се њој повинујемо. Светосавац не тражи освету, његова душа само тражи правду. Правда сигурно није ни сила ни присила. Правда не може бити пакт са ђаволом, савез са својим тлачитељима, то би био противприродни блуд. Правда није робовласништво, није отимање, није уништавање светиња, није сузбијање вере… Правда је могућност избора, правда је слобода.
Западне хијене знају да са њима нема правде и да Србин то јасно препознаје. Сигурно је да чиста православна душа никад не би изабрала прљавштину и мрак запада, зато нам и не дозвољавају да бирамо. Свесни су да нам из сећања не могу избрисати последњу деценију 20. века. Знају да Србин не може опростити „Милосрдног анђела“ , „Намерну силу“, „Мртво око“ … Не зато што неће већ зато што нема права да гази по својима.
„Ко купује орахе, не цени их по љусци него по језгру.“
Свети владика Николај Велимировић
Србин слуша савете својих светих а зна да је језгро човека душа. Светосавцу је познато да, каква год одела да обуку хијене са запада, испод њих су исти они западни демони који су палили, убијали, силовали, клали, бомбардовали. Испод тих западних одела се крију управо они после којих кад год и где год да се појаве српски народ деценијама вида ране. Временом су само усавршили методе па сада и када престану са директним војним дејствима и бомбардовањем, убијање Срба не престаје. Оно се само наставља кроз контаминирано земљиште које су засипали својим бомбама са осиромашеним уранијумом. Народ приморан наставља тихо да изумире.
Увек је запад показивао чврсту одлуку и политику ка Србима кад год и где год да се налазе. Увек се јасно стављајући на страну непријатеља српског народа запад је недвосмислено показивао да му је крајњи циљ истребљење светосавског народа са ових простора. Да се не враћамо на Први и Други светски рат или време још пре тога, вратимо се на период којег смо и сами сведоци. Последњу деценију прошлог века и простор бивше Југославије у тренутку њеног распада. Могли смо тада јасно да осетимо западну правду. Где год би српска војска показивала своју надмоћ укључивале би се НАТО снаге, јасно се сврставајући на страну наших непријатеља. Мењајући тако исход рата у корист оних који су се трудили да истребе све што је српско.
Онда када су видели да ни свесрдно потпомогнута наоружавањем са запада Хрватска не може да оствари војну надмоћ над Републиком Српском Крајином (РСК), отпочели су ваздушни удари Североатланског савеза новембра 1994. Прва мета на удару је био аеродром Удбине, наредних дана настављено је са бомбардовањем у околини Крупе, Отоке и Двора. Наравно све је то било синхронизовано са акцијама Хрватског већа одбране (ХВО), такозване регуларне Хрватске Војске (ХВ) и Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) односно њеног 5. корпуса из Бихаћа. Запад је бомбардујући РСК недвосмислено показао како изгледа њихова правда.
Настављено је затим са бомбардовањем и на подручју Рипча, Крупе, Дрвара, Петровца у Републици Српској (РС). Своје „добре“ намере према Србима показали су и 1995. год. када је НАТО гађао центре везе, радаре, ПВО системе, репетиторе и командна места помажући злочиначку акцију ХВ „Олују“. Данас је Хрватска чланица НАТО-а и то је потпуно са њихове стране разумљиво јер се ради о пријатељским војскама, али Србима тамо сигурно није место. Светосавци знају шта се крије испод љуске тих трулих западних ораха. 30. августа 1995. године, после лажних оптужби Срба за пијацу Маркале, у два часа и дванест минута почело је НАТО бомбардовање РС. Том приликом на положаје ВРС НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, укупне тежине од преко 10.000 тона.
Да све ово није било случајно говори и сам назив акције „Намерна сила“. Та намерна сила је намерно користила тада, као и 1999. приликом бомбардовања Србије, радиоактивну муницију. Као и у случају Србије и приликом бомбардовања Републике Српске запад је користио своје лицемерно објашњење за употребу радиоактивних бомби. Објашњавали су они тако „невино“ и наивно да је то само зато да би се „Срби довели за преговарачки сто“.
Уместо тог преговарачког стола западни демони су по простору Хаџића, Вогошћа, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца све до 14. септембра засипали Републику Српску осиромашеним уранијумом. Само на Братуначком гробљу четири године након тога сахрањено је преко 400 људи од којих је већина боловала од неког карцинома. Истовремено са „Намерном силом“ започела је и акција „Мртво око“ која је за циљ имала онеспособљавање противваздушног система одбране ВРС. Обе ове акције започете су само двадесетак дана након пада РСК и једини прави разлог за њих јесте био слабљење моћи ВРС и помоћ српским непријатељима. Помоћ онима који су по сваку цену желели и отимали туђе.
Тако долазимо и до операције „Савезничка сила“ (у народу познатије као „Милосрдни анђео“) и 1999. год. када НАТО поново отворено стаје на страну српских непријатеља отимајући свету српску земљу Косово. Овим чином се уједно и заувек сврстао у српске непријатеље без могућности да се то промени. Можда су могли да погреше у мишљењу о томе какви смо ми људи, можда би за то могли да траже опрост од Господа али за отимање и уништавање свете земље опрост сигурно неће добити.
Могу да буду кивни што смо их препознали, само не смеју да забораве да поред толиког њиховог труда то и није било тешко. Упорно и свесрдно су се трудили да нам покажу ко су. Нису ваљда помислили да су сем што нас тихо убијају зрачењем успели њиме да нам избришу и памћење. Ако су то стварно помислили, преварили су се, за тако нешто мораће да смисле нешто много јаче и ефикасније. Нешто што људе претвара у послушне зомбије без душе.
Само и тада морају да знају да то могу само са онима који немају вере, душу испуњену вером не могу да заварају. Та светосавска душа ником неће дозволити да јој сруши снове, јер нико од тих злотвора није ни учествовао у њиховом стварању. Поготово то нећемо дозволити онима које смо одавно препознали. Ако се позивају на то да им је неко обећао нашу Отаџбину то могу да забораве, јер Србија је света земља и о њој такви не могу ни да говоре.
