Прочитај ми чланакКлетва цара Лазара стигла је наше село. Ми смо, у то време, били под Вуком Бранковићем, и он је у Бој на Косово одавде одвео много људи, па су се на Хребељановићев позив одазвала само седморица. Када је Лазар то сазнао, рекао је: "Нека их толико и остане у селу!" Тако се прича одвајкада...
Како да не верујем кад се клетва обистинила? Дуго смо имали 14 домаћинстава, али од претпрошле године остало је само седам породица, пишу Вечерње новости.
Овако прича Миленко Андрејић (86), који је остао у селу Топола код Јагодине са годину дана старијом супругом Славком, јер су њихови син и две ћерке срећу потражили у околним градовима. Супружници, најстарији мештани Тополе, сматрају да ускоро неће бити ни тих седам породица, јер у већини кућа живе старији. То је, како каже Миленко – завршена прича.
– Има нешто у тој клетви – вели Славко Обрадовић, заменик председника месне заједнице Медојевац и Топола. – Њу ми је испричао мој покојни отац Радослав. Ово село никада није имало аутобуску линију, школу, продавницу, кафану… Нема ни месну канцеларију, већ само представника кад се гласа у суседном Медојевцу. Ђаци млађих разреда зими и лети ишли су пешице око пет километара удаљену школу у Медојевцу. Од петог до осмог разреда ишли су у рековачку Лоћику.
Обрадовић додаје да је у селу најбројнија била породица Андрејић, јер је било чак 45 потомака од седморо браће, а сада су остали само мајка и син.
Бивши председник месне заједнице Горан Вукадиновић још више верује у ову клетву. Он каже да су стари причали да се Топола некада одмах настављала на Драгошевац и простирала до Урсула у рековачкој општини. Имала је готово 10 километара у пречнику и скоро 700 домаћинстава.
– Село је било толико велико да је мачка без проблема, прелазећи с крова на кров, могла да обиђе цело место – прича Вукадиновић.
За клетву је чула и Верица Аврамовић (58), која у последњој кући у селу, на врху брежуљка, живи са супругом Градомиром и свекрвом Добрилом (85), која каже да нечега сигурно има, јер су се затрле многе куће.
– Немамо сокак. Кад дође вода, блато до носа. Селим се одавде. Имам кућу у Лештару, имам у Београду – добацује њен супруг Градимир.
Једини који је изразио сумњу је Небојша Марковић (53), који живи сам од пре годину дана, када му је умрла мајка Слободанка.
– Тих прича ми је већ преко главе. Мислим да се села уопштено гасе. Никад нас није ни било много. Где ја сахрањен толики народ и колико би требало да нам буде гробље ако је тачно да нас је било толико? – пита се Небојша.
Шта каже деда Миленко…
Дека Миленко оцењује да нико неће да остане у селу због недостатка инфраструктуре, а сећа се да су шездесетих година прошлог века имали више ђака него суседни Медојевац, који је имао школу.
– Ни пут није био пробијен. Тек седамдесетих година прошлог века довезли су 2.000 кубика камена из мајдана. Ручно смо га развлачили. Асфалт смо добили много касније. Све што се родило овде, хватало је свет. Остало је само трогодишње дете код породице Радосављевић – вели дека Миленко.
Куд да одем у овим годинама?
И Небојша Марковић је песимиста када је реч о останку људи у селу без икакве перспективе.
– Остао сам због родитеља и имања, јер нисам хтео да га запустим. Девојке нису хтеле да дођу у село. Куда да одем у овим годинама? – пита се Небојша.
