Прочитај ми чланакПочетком 19. века, после 350 година, васкрсла је држава Србија. Захваљујући победи Русије над Турском у њиховом рату 1828. и 1829. године у којем је руска војска заузела Једрене и опасно се приближила самом Цариграду, између зараћених страна склопљен је 14.09.1829. године Једренски мир. Поражена Турска прихватила је обавезе и према Србији које су у ствари представљале завршетак прве фазе процеса српског ослобођења започетог подизањем I Српског устанка 1804. године.
Из Једренског мира проистекао је и Хатишериф, наредба турског султана која се мора извршити одмах и безусловно, од 13.12.1830. године којим је Србија постала држава под турским суверенитетом а руском заштитом и са својом династијом Обреновић.
Током 19. и почетком 20. века држава Србија се територијално увећавала и достигла је свој највећи обим 1913. године по завршетку II Балканског рата.
Али, недуго затим, на велику несрећу српског народа, по завршетку I Светског рата, држава Србија је, иако победница у рату, саму себе укинула, извршила је самоубиство 01. децембра 1918. године стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што је у светским размерама ретко виђена глупост да властодржци, политичари, државе победнице у рату сами укину, униште сопствену државу. Урадили су оно што нису могли, нису успели, њени многобројни непријатељи који су у том рату извршили агресију на њу.
Почетком 21. века, 2006. године, поново је настала држава Србија. У то време њу нико није тражио, нико је није желео, нико је није хтео, али је због проглашења независности Црне Горе, силом прилика, невољно као нежељено дете, ипак створена.
По други пут у савременом добу рођена држава Србија тешко се сналази, тешко се бори кроз живот, и препуна је проблема од најгрубљих егзистенцијалних па до највиших правних и организационих. За боље сналажење у новом почетку свакако би јој од велике помоћи било проучавање историје Србије током 19. века а зашта могу много да јој помогну и дела правника и историчара Слободана Јовановића (1869-1959), професора Београдског Универзитета.Међутим, опрез није никада на одмет, јер проучавање историје може да буде како поучно и корисно тако и опасно, опако, заводљиво, погрешно усмерљиво, критизерско, па чак и гротесно, смешно, подругљиво и увредљиво.
Као потврду свега тога ево само у најкраћим цртама шта је премудри књаз Милош Обреновић (1780-1860) затекао у Србији по свом повратку 25.01.1859. године, после двадесетогодишњег изгнанства из земље, а што невероватно, неодољиво подсећа на Србију са почетка 21.века, из дела Слободана Јовановића „Друга влада Милоша и Михаила“. Од њега је заиста илузорно очекивати наклоност према Обреновићима.
Ради јаснијег сагледавања ситуације у Србији почетком 1859. године неопходно је претходно нагласити да је књаз Милош још за време своје прве владавине учинио епохално дело за будућност српског народа и државе Србије тиме што је забранио стварање и постојање великих пољопривредних поседа – спахилука. Земља је припала онима коју су је обрађивали и сељачки посед постао је слободан. Његов став је био да би целокупна борба за ослобођење од турске власти била узалудна ако би Србин постао кмет код спахије па макар тај спахија био и Србин. Тако је нова држава Србија била базично устројена на слободном поседу сељака.
Ако би којим случајем књаз Милош данас устао из гроба и када би видео да појединци поседују по више десетина хиљада хектара најплодније земље највероватније би наредио да се сви такви поубијају, као и сви они који су им то омогућили, или би дигао руке и од Срба и од Србије и што пре се вратио у гроб.
Дакле, по Милошевој забрани спахилука у тотално сељачкој Србији „сви који су хтели да буду господа, могли су после тога да буду само чиновничка господа“ јер да би нова држава постојала и развијала се неопходни су јој били чиновници.
По протеривању Милоша (1839) и његовог сина Михаила (1842), нови Уставобранитељски режим сву своју пажњу посветио је развоју судства, школства и стварању бирократије, док о материјалном благостању народа уопште није водио рачуна. Већ крајем четврте деценије 19. века Србија почиње да шаље државне питомце на школовање у иностранство. По завршетку школовања и по повратку у земљу ти нови српски интелектуалци, „паризлије“, огромном већином запошљавају се у државној служби. Временом се формира невероватна бирократска структура у једној малој, сиромашној, сељачкој земљи. Образује се 30 чиновничких класа са титулама: високородни, високоблагородни, благородни и слично, и са одговарајућим униформама.
Плате високог чиновништва су толико велике да су неприкладне, чак безобразне у односу на материјалне могућности народа. Ако се томе дода да су чиновници законом били заштићени к’о бели медведи јер нису могли да буду отпуштени из службе док је највећа казна за њих била премештај, очигледно је да је у уставобранитељској Србији зацарио прави административни деспотизам. Поред тога, због слабог и још изборног кнеза, а јаких високодостојника, земља је више личила на великашку републику него на монархију.
Поред нове интелигенције ухлебљене у државној служби, а самим тим и зависне од власти, слободних професија било је веома мало и њих су огромном већином чинили адвокати који су у народу толико били омражени и на тако лошем гласу да им је, на пример, после само десет година, Уставом из 1869. године чак забрањено да буду посланици.
Све тежи материјални положај сељака уз истовремени деспотски положај чиновништва условио је њихово задуживање код зеленаша које су већином чинили управо исти ти чиновници. Поред осталог и то је изазвало огромну мржњу народа према чиновништву и она је била један од главних узрока династичког преврата на Светоандрејској скупштини 30.11.1858. године на којој је смењен кнез Александар Карађорђевић и за српског кнеза извикан Милош Обреновић.
Колико су учесници Светоандрејске скупштине, а они се на њој нису нашли случајно или самоиницијативно, већ на основу скупштинских избора од 15.11.1858. године, били озлојеђени Уставобранитељским чиновничким режимом и њиховим вођама, а пре свих Томом Вучићем Перишићем (око 1790-1859), најбоље доказује њихов предлог да се из употребе изобичаје, тј. да се избаце из употребе, односно забране имена Вук, Вукашин и Вучић јер су по њима највећи злотвори српског народа били Вук Бранковић, краљ Вукашин и војвода Вучић. Њихов предлог заиста је пророчки ако узмемо у обзир друштвену збиљу у Србији са почетка 21. века.
Светоандрејска скупштина ради и даље, те тако 19.01.1859. године смењује све чланове Савета и попечитеље (министре) и напомиње „да народ није ради чиновника и званичника, но да су званичници и чиновници ради народа“.
Дакле, у уставобранитељској Србији постојала је велика навала народа на државну службу као и сурова борба за напредовање у њој, то јест, права грозница аванзовања. То нам поред сијасет других одлично показује и пример двогодишње државне земљоделске школе чији питомци, када би је завршили, нису ни за живу главу хтели да се баве пољопривредом, већ су на све могуће и немогуће начине покушавали да се запосле у државној служби, па ако у томе не би успели, пре су прихватали да се запосле и као пандури него да обрађују земљу.
Када се нешто одомаћи у друштву, а 20 година није кратак временски период, тешко га је искоренити, те је већ навикнут на такво понашање народ покушао и Милошев повратак да искористи за исте циљеве, тј. да се ухлеби у државној служби. За само годину дана Милош добија преко 5000 молби за државну службу. Поводом њих он изјављује: „Да имам три Србије, не бих вас могао све зајазити!“ и јагму око државне службе осуђује, односно оцењује као народну болест коју треба лечити.
Та болест се као епидемија поново јавља и у Србији са почетка 21. века. Како се данас ствари одвијају у земљи ће пристојне плате још да имају само државни службеници и само ће они моћи нормално и безбрижно да живе. Остали могу да бирају: или да животаре и гладују или да беже из земље. По званичним подацима више од 50% новостворене вредности, коју је народ и створио, отима му држава. У односу на тај проценат средњевековни десетак права је милина Божија.
По повратку у земљу Милош је одмах схватио да је једно од његових највећих дела, заоставштина, слободан сељачки посед у власништву онога ко обрађује земљу, угрожено због сељакових дугова код зеленаша и за то је сматрао најодговорнијим чиновништво. Због дугова сељак је био у реалној опасности да остане без земље и она би постала власништво нових крупних велепоседника – зеленаша.
Без сваке сумње најмудрији владар у модерној историји Србије, како прве тако и друге Србије, иако чак неписмен, књаз Милош, такође без икакве сумње, волео је свој српски сељачки народ и, такође без икакве сумње, искрено је, а не из неке демагогије, у својој првој прокламацији по повратку у земљу изјавио: „Народе, снаго моја.“ Због тога је, иако у позним годинама свога живота, кренуо са предузимањем енергичних мера за исправљање затеченог стања.
Снага чиновништва заснивала се на објективној нужности његовог постојања, те је Милош могао под један само да га умањи и да га очисти од својих непријатеља, карађорђевићеваца, као и да постави на, од њих упражњена места, своје присталице, обреновићевце, како би им се одужио за испољену верност. Са своје пак стране, народ је покренуо праву хајку на чиновништво, скоро револуцију, али се она брзо извитоперила у томе што он није истрајао у инсистирању на укидању његових привилегија, већ је хтео да их присвоји за себе. Смењивање чиновника толико је узело маха да није изузето чак ни црквено чиновништво те је и сам митрополит Петар морао да поднесе оставку.
Чишћење администрације није смело да се препусти анархији већ је морало да се уоквири и уколотечи у законску форму те је већ у априлу донешен Закон о комисијама чији је задатак био утврђивање чиновничких злоупотреба док је за изрицање казни формиран посебан, малтене преки, суд.
Озлојеђени сељаци хрлили су у Комисије са тужбама на своје кметове и своје свештенике док је Народна скупштина о Малој Госпојини 1859. године направила списак од 138 лица које је требало удаљити из државне службе: кнежеве ађутанте, начелнике министарстава, окружне и среске начелнике, судије виших и нижих судова. Сам Милош укида све чиновничке титуле и уместо њих сви чиновници добијају једну те исту титулу која је гласила: господин.
Дакле, дотадашње карађорђевићко високо чиновништво које ће представљати нуклеус будуће конзервативне странке добило је снажан ударац од стране Милоша, али пошто је чиновништво нужно зло, тј. без њега се не може, на његово место је ступило ново, обреновићко чиновништво, које ће представљати основу либералне странке. Вође либерала, књаз Милош је толерисао док су се они разрачунавали са конзервативцима, али када је тај посао завршен он им је показао где им је место те да је он главни и једини „баја“ у Србији, а да сви они могу само да извршавају његове налоге док о реализацији својих либералних идеја могу само да сањају. Тако је, на пример, по новим скупштинским изборима Милош поништио све мандате који су припали новим чиновницима правдајући свој поступак тиме да преко скупштине жели да чује мишљење народа док од чиновника прима свакодневне извештаје.
Дошавши поново на власт Милош затиче буџетски дефицит од 1.261.475 пореских гроша, што је износило 14% укупних буџетских прихода. Од готовине у државној каси затиче 604.560 пореских гроша, док је 1839. године оставио готовину у износу од 11.000.000 истих монета.
Као добар домаћин, што је несумњиво био, као и што је несумњиво био самоуки финансијски експерт, ако имамо у виду да је за његове прве владавине најуређенија грана државне управе била финансијска, као и на који је начин измиривао обавезе према Турској, Милош је одмах предузео мере за уравнотежење буџетских расхода и буџетских прихода. По његовом налогу влада и Савет доносе одлуку да се изврши смањење чиновничких плата од 0 па до 20 посто сразмерно њиховој величини. Невероватно! Србија са почетка 21. века трчи други круг у односу на Србију из средине 19. века. Сличност је фрапантна. Случајно или намерно?
Ко се сећа пропасти више српских државних банака од пре само неколико година, међу којима и Агробанке и Привредне банке због њиховог, а по налогу политичара на власти, давања огромних кредита новокомпонованим Тајкунима којима није падало ни на крај памети да их враћају, што ни у ком случају не значи аутоматски да су они добијене паре задржали за себе и код себе, запазиће још једну невероватну сличност између прве и друге Србије.
Наиме, по паду Милоша, у Уставобранитељској Србији, државна каса је постала прави кредитни завод из којег су давани зајмови приватним лицима по веома ниској каматној стопи од свега 6% годишње. Те кредите су узимали пре свега они који су каси били најближи, а то су без сваке сумње високи државни чиновници. Добијена средства они нису користили за улагање у било какву привредну делатност већ су их давали даље народу на зајам, али сада са зеленашким каматама. Због тога је Милош почетком 1860. године забранио да се из државне касе дају било какви зајмови.
Иако у позним годинама свога живота Милош се ставља на чело народних тежњи за потпуном независношћу Србије и заузима много оштрији став према Турској у односу на Уставобранитеље и тиме буди национални понос и достојанство српског народа, његово самопоштовање и веру у сопствене снаге. Он тражи од Турске потпуну унутрашњу самосталност земље, захтева из ње исељење турског становништва и чак српске оружане чете почињу да прелазе српско – турску границу. У Београду долази до оружаних сукоба између Срба и Турака у којима је било и мртвих и рањених.
Ако се зна за Милошеву активност у вези са српским националним питањем, по његовом повратку у земљу, и ако се она упореди са националном политиком српских властодржаца почетком 21. века одмах може да се уочи колико је ова данашња јадна, бедна, снисходљива, поданичка, улизичка, без и трунке националног поноса и националног достојанства. Нико од њених актера не сме ни да јавно каже да је Србин што код народа изазива оправдану сумњу да ли многи од њих то заиста и јесу. Нико од њих унутрашњу самосталност земље уопште не спомиње док страни амбасадори вршљају и роваре по њој.
Зато је и могао да се деси у светским размерама јединствен и до сада незабележен случај да страни амбасадор, не кријући се, јавно пред камерама, долази у српски Републичку Изборну Комисију недуго по затварању бирачких места, за време збрајања резултата гласања, на последњим парламентарним изборима. Оправдано се поставља питање нису ли ти изборни резултати октроисани?
Као једну од највећих невоља народа проузрокованих државом коју је он и створио, Милош је одмах уочио лошу организацију судова и њихову спорост у раду из којих је проистицала немогућност остваривања и заштита права становника. За само неколико месеци донесени су: Закон о судском поступку, Казнени закон и Трговачки закон. Уводе се: усменост судског поступка, кратко суђење по писменим исправама и судски извршитељи, док се укидају касациони судови што све заједно омогућава невероватно убрзање рада судова и доступност правде народу.
Када се Милошева реформа судства упореди са неуспелом реформом српског правосуђа почетком 21. века свако објективан може са правом да се упита који је ту 19. а који је 21. век као и да схвати да се решење проблема српског правосуђа пре свега и под један налази у жељи, у вољи, у намери властодржаца да оно буде ефикасно или да оно буде неефикасно.
Као што је напред већ речено, књаз Милош је једним од својих највећих дела сматрао то што је забранио стварање великих пољопривредних поседа, спахилука, те да је тиме Србију направио земљом слободних сељака. Међутим, за време његовог одсуства из земље Србијом је веома узело маха зеленаштво и то најпре према онима који су били најудаљенији од државне касе, тј. према сељацима. Нарочито је било распрострањено у смедеревском, пожаревачком, крагујевачком и београдском округу.
Због зеленаштва појавила се реална опасност да сељаци масовно изгубе своју земљу. Књаз Милош се томе одлучно и снажно супротставио. И док су се тадашњи српски политичари међусобно препирали и надмудривали око тога шта је основни узрок зеленаштва, да ли непостојање банака или лењост сељака или прескупи народни обичаји, Милош се одмах „бацио“ на конкретно решавање тог проблема. Као да је предосећао да неће још дуго да поживи. Доноси се већи број прописа, и то:
– омогућује се приступ средствима из општинских каса и сиромашнијим сељацима, а не само газдама и чиновницима;
– одређује се максимална каматна стопа од 12% годишње, док ако су у питању зајмови из црквених фондова од 8%;
– уводи се објава – бурунтија за све оне који намеравају да тргују стоком, јер је та трговина веома често била узрок задуживања сељака;
– дужник чији се дуг због зеленашких камата енормно увећао добио је право да се закуне у цркви пред окружним протојерејем и председником суда колики је био зајам и на њега би се рачунала законска каматна стопа од 12% годишње и све што је исплатио зеленашу изнад те камате урачунавало би се у отплату самог дуга.
Ето, то је урадио премудри књаз Милош како би заштитио свој народ односно сељаке, јер су тада огромну већину становништва Србије управо они чинили, од зеленашких дугова, док у Србији са почетка 21. века имамо потпуно супротан процес. Земљу су преплавиле стране сурогат банке са основним циљем да опљачкају незаштићен народ. Каматне стопе по којима су оне давале кредите српском грађанству биле су по неколико пута веће од каматних стопа њихових матичних банака у Европи. Медијски притисак на народ путем реклама био је невероватан.
„Уђеш и изађеш и готово.“ Чак су и данас рекламе банака најзаступљеније на медијском тржишту, али је нових зајмопрималаца све мање. Због свесног, намерног уништења домаће привреде, пре свега индустрије и пољопривреде од стране српске власти, а по налогу Европске Уније, и из тога проистекле масовне незапослености, народ све теже враћа кредите те му имовина одлази на добош.
Када се све напред речено има у виду Милошева деспотска власт 1859. и 1860. године испаде куд и камо народнија од свих демократских власти са почетка 21. века. Највећа сличност им је, што се тиче правосуђа, у томе што и данас имамо судске извршитеље али су они толико омрзнути у народу због своје суровости и безобзирности да у односу на њих некадашње турске харачлије изгледају као Војска спаса.
Књаз Милош је и у другим питањима изашао на вољу већинској сељачкој маси као што је на пример било укидање шумских такси и за дупло умањење сељакових обавеза за пуњење општинских кошева који су служили као заштита од глади у случају неродних година. Свим својим мерама показао се као владар који је проистекао из народа, који народ одлично познаје и који воли свој народ. Више је него очигледно да њих није спроводио из демагошких разлога и из жеље да народу повлађује и да му се улагује. За разлику од њега, владари Србије са почетка 21. века као да су у земљу пали са Марса и као да народ уопште не познају.
(Можда је као сувишна реч?) Народ је за њих или дивљач, ловина, коју треба ловити да би се финансијски што више оптеретила у циљу пуњења буџета, тј. давања пара властима на све могуће начине без обзира на његову платежну способност, или терет за буџет, за средства која би они могли много лепше да троше да није тог истог народа. С обзиром да државни апарат у све већој мери живи од иностраних кредита а све мање од средстава до крајњих граница осиромашеног народа, чиме је он у великој мери изгубио свети пијадестал економске основе државе, многим властодржцима Србије са почетка 21. века било би најдраже, са тог аспекта, да народ више уопште и не постоји.
Ако је један неписмени седамдесетдеветогодишњи Милош Обреновић могао за мање од две године (умро је септембра 1860.) да толико уради на сређивању стања у Србији и на заштити положаја и права народа онда са његовим делом морају да буду упознати данашњи владари земљом, нормално, ако уопште имају исте циљеве које је имао и Милош. Њихова намера да уређење земље остваре кроз процес придруживања Србије Европској Унији не само да је на веома дугачком штапу, траје већ 16 година, већ управо због те чињенице, те дужине, изазива све веће подозрење и сумњу да они уопште и имају ту намеру. Нико други неће да нам уреди земљу већ морамо то да урадимо ми сами јер нико други (а и заболе га) не зна боље од нас наше проблеме и наше потребе.
А да бисмо то што пре и што боље урадили први и основни услов је да поседујемо веру у сопствене снаге и у сопствене способности. Они који то веровање немају помоћ траже од Бриселске власти а свака помоћ и „помоћ“ кроз мешање у унутрашње ствари друге земље, одувек је важило – та земља и њен народ најскупље и по највећој цени су плаћали. Они пак који то веровање поседују, очигледно је, нису ни близу врхова власти данашње Србије, Србије са почетка 21. века, и зато није ништа необично, никакво чудо, ни то што је књаз Милош средином 19. века, за непуне две године, неупоредиво више урадио за народ и државу него што су данашњи властодржци Србије урадили за више од 10 година.
