Magnum Crimen, капитално издање од велике важности за сваку српску кућу која чува од забора страдње српског народа од усташа и римокатоличке цркве у НДХ. Књига коју је забранила ватиканска курија. Књига коју нико не сме да штампа дуже од 30 година.

Шта je Magnum Crimen

Magnum Crimen (лат. magnum crimen значи „велики злочин“) је књига о развоју клерикализма у Хрватској од краја 19. века до краја Другог светског рата, др Виктора Новака (1889—1977), хрватског римокатоличког свештеника (који је рашчињен због својих уверења и дела) и професора Универзитета у Београду, шефа Историјског института Српске академије наука и уметности и почасног члана Југослoвенске академије наука и уметности, која је први пут издата у Загребу 1948. године. Новак је (у 18 поглавља) представио развој римокатоличког клерикализма и усташства у Хрватској од почетка 20. века (то јест од одржавања Свехрватског римокатоличког конгреса у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата.

Како је настао Magnum Crimen

У уводу књиге, Новак пише да је више од четрдесет година потрошио на скупљању материјала које ће касније користити при писању књиге. Са скупљањем материјала је почео још као ђак средње школе, наставио као универзитетски студент, па члан Аустријског историјског института и Ватиканске палеографске школе у Риму, те универзитетски професор у Загребу и Београду. Његова идеја водиља није била само да напише ову књигу, него трилогију чија ће, касније, прва два дела бити Magnum tempus и Magnum sacerdos. Године 1941, непосредно након разарања и окупације Краљевине Југославије, Новак ће бити међу првих десет које је Гестапо ухапсио. Од страха да касније не буде поново ухапшен и убијен, Новак је уништио сав материјал који је сакупио у току поменутих четрдесет година. Наставиће да ради на свом пројекту трилогије након ослобођења Београда, октобра 1944. године, тако што ће почети да пише њен трећи део – Magnum Crimen.

Зашто је важна књига Magnum Crimen

Посматрајући деловање римокатоличке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација римокатоличанства и хрватске државности, што је претворило већину римокатоличког свештенства у ватрене присталице усташа.

Да би постигла своје циљеве, римокатоличка црква настоји свим силама у Краљевини Југославији да спречи одвајање цркве од државе. римокатоличка црква подржава активно клерикалне римокатоличке политичке партије, конфронтирајући их другим конфесијама, а на првом месту Српској православној цркви, јавно проповедајући мржњу против православног становништва Краљевине и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам и нетолерантност према другим конфесијама.

Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (језуитски ред односно исусовце, фрањевачки ред, као и остале римокатоличке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и римске курије, од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању реформистичког покрета у римокатоличкој цркви на тлу нове државе, као и да су свесно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавањаСрба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у римокатоличкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву ) превладати и радити на црквеној унији саСрпском православном црквом.

Теме које обрађује Magnum Crimen

Књига је подељена на два тематска дела главама XV Зрење пред жетву и XVI Крвава жетва. У свом првом делу књига описује активности римокатоличког клера у Краљевини Југославији који покушава да се постави изнад државе, да контролише државу и, што је могуће више, свакодневни живот њених грађана од почетка двадесетог века па до почетка Другог светског рата. Срж доктрине римокатоличке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:

● римокатолички клер треба да има статус државних службеника
● држава не може имати никакву контролу над Црквом
● Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
● црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини и да
● школски програм римокатоличке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ католик.

Други део ове књиге, тачније четири њене последње главе, говори о оснивању и постојању Независне Државе Хрватске. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташкимпокретом, и тако створио клерофашизам. Павелићеву НДХ је тадашње вођство римокатоличке цркве у Хрватској прогласило за Civitas Dei („божју државу“). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је овим ставом римокатоличка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања ‘српског питања’, већ и активно учествовала у њиховом спровођењу.

Књига је пуна ратних сведочанстава и докумената чиме се доказује активно учешће хрватског римокатоличког клера у подршци, организацији, и извршењу истребљења и присилног преобраћања у римокатоличанство Срба, те потпуно истребљење Јевреја и Рома у Краљевини Југославији. Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи је понашање римокатоличких свештеника у логору Јасеновац. После убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин који су могли да замисле, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели.

Књига као академска референца

Међу историчарима ова је књига прихваћена као озбиљна академска референца и, као таква, цитирана и референцирана веома често [2],[3]. Новакова књига је референчна књига у универзтетским библиотекама широм света.

Најранији прикази ове књиге су прикази проф. С. Троицког (1949 г. – види линк) и Швеђанина O. Neumann-a. Neumann истиче две ствари у његовом прегледу: улогу проф. Новака у ширењу и одбрани југословенства и обиље документације коју је проф. Новак скупио и користио као материјал при писању ове књиге. Американац Вилијам Банди даје само кратак преглед ове књиге сажет у две реченице.

Marcel Cornis-Pope и John Neubauer тврде да је књига наручена да би подупрла Титове послератне инсцениране судска процесе. Ипак, ова два аутора пишу да књига богато документира усташке злочине током рата у три логора смрти и друга насиља против Срба, Рома и Јевреја. Отуд су на Новака (у Хрватској) гледали као на издајника Хрватске. Британски новинар Робин Харис тврди да је Новакова теорија хрватског клеро-фашизма базирана на претераним проценама злочина, и мотивирана политичким разлозима.].

Забрањена и заборављена књига

Непосредно по изласку из штампе, римска курија је анатемисала књигу и ставила је на Index librorum prohibitorum (Списак забрањених књига).

Када је прво издање књиге изашло 1948. године у Загребу, сумња се да је велики део тиража купила и уништила римокатоличка црква. Због тога је ова књига била врло ретка у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Издање које се појавило у Јагодини штампао је Gambit. Књига је године штампана на енглеском, јер је идеја била да Библиотека САНУ, у својој редовној размени, Magnum crimen пошаље библиотекама, институтима и универзитетима у свету. Одељење историјских наука, како сазнајемо, ову идеју прихватило је једногласно, али је читав посао застао јер је ту одлуку требало да потврди Извршни одбор САНУ.

Књига Magnum Crimen први пут је штампана 1948 године а репринт је последњи пут исправљен 1986. Међутим свако издање је невероватном брзином распродато. Нажалост књига није штампана на српском језику скоро 30 година.

О аутору

Виктор Новак (Доња Стубица, 4. фебруар 1889 — Београд, 1. јануар 1977) је био југословенски и српски историчар хрватског порекла, професор Београдског универзитета, члан САНУ.

Радио је као гимназијски професор и руководилац Рукописног одељења Свеучилишне књижнице у Загребу. Од 1920 — 22. доцент, 1922–24. професор помоћних историјских наука и историјске методике на Филозофском факултету у Загребу. Због своје југословенске оријентације био вређан и нападан на загребачком Свеучилишту, које је, онемогућен да ради, морао да напусти. Од 1929. до пензионисања1959. професор историје југословенских народа и помоћних историјских наука на Универзитету у Београду. Југословен и антифашиста, Виктор Новак је за време Другог светског рата био хапшен и једно време затворен у Бањички логор. Преласком из Хрватске у Србију, Виктор Новак је, сматрао да ће његов допринос српској историографији бити значајнији уколико настави с упоредним приказивањем позитивних и негативних тенденција у српско-хрватским односима и укупном развоју југословенске мисли.

У свом свестраном и широко заснованом научном интересовању, Виктор Новак се, с подједнаким успехом бавио и националном и културном историјом Јужних Словена у XIX и XX веку, као што се пасионирано и истрајно бавио латинском палеографијом и дипломатиком. Године 1952. објавио је универзитетски уџбеник Латинска палеографија, која се убраја у најзначајна дела те научне дисциплине на српском језику.

Виктор Новак је био редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Београду, омиљен предавач, велики ерудита, а са својим колегама на катедри, Георгијем Острогорским, Јорјом Тадићем и Михаилом Ј. Динићем, и морални узор генерацијама студената, одупирући се сваком покушају увођења вулгарног марксизма лењинизма у наставу историје. Заједно са Јорјом Тадићем, узео је 1942, крсну славу и почео да се изјашњава као Србин, остајући велики Југословен.

Редован члан Српске академије наука и уметности од 1961, Виктор Новак је 1966-1969. секретар Одељења друштвених наука САНУ. Био је, такође и један од оснивача и првих управника Историјског Института САНУ (1947-1954) у Београду. У издањима САНУ Виктор Новак објавио је више значајних студија и монографија, од којих се посебно истиче обимна монографија „Вук и Хрвати“. У њој је недвосмислено показано колики је утицај Вукова реформа имала за еманципацију Хрвата на културном плану, и колико су Вукове везе са хрватским илирцима допринеле стварању културне подлоге јужнословенског зближавања, и касније, југословенског уједињења.

Виктор Новак био је носилац низа значајних друштвених признања, укључујући и Орден Светог Саве.

Ознаке: Catena mundi, Magnum Crimen, Виктор Новак, Магнум Цримен продаја, Срби у Хрватској, српска историја, хрватски злочини