Прочитај ми чланакМало је вероватно да било где на свету постоји држава која би била способна да два најбитнија суђења, за два највећа злочина у својој историји, претвори у организовану спрдњу и негледљив циркус.
Мало је вероватно да било где на свету постоји држава која би била способна да два најбитнија суђења, за два највећа злочина у својој историји, претвори у организовану спрдњу и негледљив циркус.
Две кључне и подједнако узнемирујуће вести са страница црне хронике обележиле су почетак ове радне недеље.
Прва – да је полиција после краће потраге, подвлачим „краће“, ухапсила пијаног и дрогираног возача, који је на Новом Београду покосио дечака на пешачком острву, а потом пешице побегао. Захваљујући изјавама сведока, подвлачим „сведока“, са одбеглим возачем ухапшен је и његов сувозач, испоставиће се касније супруга, која је, такође, из места попила кривичну пријаву и завршила иза браве.
Друга вест, која заправо и није била вест за оне који немају краткотрајно памћење, гласила је да ни после 18 месеци, подвлачим „18 месеци“, ни полиција, ни Више јавно тужилаштво у Смедереву, нису идентификовали млађег мушкарца ког су бројни сведоци, подвлачим „бројни сведоци“, видели са масовним убицом Урошем Блажићем, у ноћи масакра у Дубони и Малом Орашју и још га приде детаљно описали.
Док прва вест јасно доказује да је полицији за идентификацију одбеглог виновника једне несреће довољно између четири и шест минута, као и још минут и по за његове саучеснике, друга вест подсетила нас је најпре да виновник једног масовног злочина може успешно да измиче полицији читаву једну ноћ, а потом и уверила да његов могући сапутник или саучесник, комотно може да остане непознат пуних годину и по дана. С тенденцијом ка вечности.
Прву вест објавили су сви медији. Другу – независни.
Јер, уколико сте пропустили последњу информацију која сведочи о бесмислу наше стварности и привиду постојања правосудног система, ево кратког подсећања: Сведок на суђењу Урошу Блажићу дао је детаљан опис особе коју је у ноћи масакра видео с њим, а коју тужилаштво до данас није идентификовало нити саслушало. Још краће: Тужилаштво игнорише тврдње сведока да је Блажић стрељао комшије у присуству непознатог мушкарца.
Мимо ове елементарне и кључне информације, чијем организованом заташкавању очигледно сви управо сведочимо, окончана је вишемесечна истрага, подигнута оптужница и отпочео судски поступак.
У судској, тужилачкој и полицијској пракси незабележено је да се у истрази било ког кривичног дела појави информација и изјава сведока да је неки окривљени имао саучесника, а да се те тврдње до подизања оптужнице не провере. Такође је незабележено да неки оптужни акт, међу доказима садржи исказ сведока са таквим тврдњама, а да тужилац нигде ни не покуша да објасни с ког Марса су пале такве тврдње, односно ко је заправо особа коју су сведоци видели, ако су је уопште видели.
Незабележено је да се усред неког суђења, мистериозна особа позива као сведок и премијерно саслушава у судници уместо у кабинету тужиоца. Незабележено је да се на неком суђењу уместо мистериозног, јавности потура други сведок.
Незабележено је да све то раскринкава онај први очевидац и још једном, у пуној судници даје пун опис мистериозног Блажићевог сапутника. Залуд. Посебно је забрињавајуће што ни адвокати оштећених породица не инсистирају превише на питању мистериозног сапутника, нити се било ко труди да то чује од самог Блажића. А богами ни од тужиоца.
Незабележено, невиђено, надреално…
Мало је вероватно да било где на свету постоји држава која би била способна да два најбитнија суђења, за два највећа злочина у својој историји, претвори у овако негледљив циркус. Организовану спрдњу.
О чему се овде заправо ради, да ли је могуће да држава својим нечињењем опструише сопствени поступак, лишена сваке емпатије према породицама девет стрељаних душа? Да ли је могуће да се после свега што се догодило у мају прошле године, неко ко је на овај или онај начин био повезан са догађајима, штити на овако увредљив начин? Да ли је могуће да је испричана прича о војним камионима испред Блажићеве куће дан након злочина, битнија од провера навода сведока и откривања идентитета непосредног сведока масакра?
У изостанку одговора и објашњења, јавности преостаје само нагађање. Спекулисање. Искорак у простор у ком истина заувек остаје у магли.
А то је, вероватно, и циљ.
