Прочитај ми чланакОвде је реч о спречавању духовног и менталног геноцида који се над нашим народом плански спроводи кроз медије и масовну културу
Бити отац малолетног детета на ивици пубертета вероватно никада и нигде није било нарочито лако и безбрижно. Али бити отац малолетног детета на ивици пубертета у Србији 2019. године је свакако један од најтежих и најодговорнијих задатака који вас ставља пред читаву лепезу изазова и мука. То онеспокојавајуће сазнање протутњало ми је кроз главу док сам ужаснут слушао „рапорт“ мог десетогодишњег детета са новогодишње прославе у Дому пионира на коју је отишло са својим разредом и школом. Програм манифестације био је креиран и одобрен од стране Министарства просвете, а читаво „задовољство“ коштало је тричавих 1140 дин.
Забава се састојала од импровизоване представе са Деда Мразом, једења сендвича и потом дискотеке у којој су четвртаци и млађи разреди могли да уживају у хитовима еминентних уметника попут Џале Брата и Бубе Корелија, Маје Беровић, Цобија и Расте. Дакле, деца од десет година и наниже ђускала су уз хитове са, на пример, оваквим стиховима: „Мала воли ауди, мала воли БМВ, мала воли доларе, мала воли евре, пење се на столове, воли сепаре“. И све то у организацији школе и министарства, за време трајања обавезне школске наставе. На моје шокирано и огорчено реаговање, моје дете је само слегло раменима и рекло: „Па шта ти је тата, то сви слушају…“
ОД ДЕДА МРАЗА ДО КОКАИНА
На сличан начин реаговали су и многи родитељи када је нас неколицина на вајбер групи разреда поделила забринутост и потребу да се реагује код министарства. „Ма они и не слушају речи, само прате ритам…“ или „па и ми смо слушали свакакве глупости као клинци па нам ништа није фалило“, били су најчешћи одговори затечених родитеља. Као прво, треба рећи да деца од наранијег доба итекако обраћају пажњу на речи, како свесно тако и несвесно, што потврђују бројни експерименти дечијих психолога широм света. Деца се тада налазе у најосетљивијем периоду интелектуалног и емотивног развоја, када им се формирају унутрашњи системи вредности и погледи на свет.
Друго, чињеница је да су се у моје време на школским приредбама у том узрасту још увек слушале песме Колибрија и Бранка Коцкице, али чак и да целу ствар померимо за неколико година унапред, у озлоглашену епоху 90-их и турбо фолка, опет можемо да констатујемо да су и тадашњи плесни хитови, попут Очи боје дуге или Цециних песама, били далеко безазленији и питомији. Није ми било јасно како смо то и којим путевима стигли од невиних новогодишњих песмица у којима „пршти, пршти бела стаза, иду санке Деда Мраза“ до белих кокаинских стаза разврата и криминала о којима певају данашње песме намењене младима?
ГЛОРИФИКАЦИЈА ПОРОКА
Да би се дошло до одговора, треба спровести мало истраживање музичких листи својих потомака, пошто данашњи клинци музику углавном „примају“ преко интернета и јутјуб канала. Телевизију готово да и не гледају. Врло брзо се открива доминација извесне ИДЈ продукције која стоји иза већине најодурнијих песама овог такозваног „аутотјун“ правца који клинци масовно слушају. Песме које „продуцира„ ИДЈ екипа типичан су производ који се сервира српској омладини (па и деци). Вулгарни материјализам и конзумеризам (фетиш скупих робних марки), наркоманија као разонода и рекреација, промискуитет и проституција, све зналачки запаковано у шљаштеће боје и брзе хип-хоп и регетон ритмове.
Послушајте било коју од песама са листе јутјуб канала ове продукције и пренеразићете се. Не постоји ништа осим глорификације порока и слављења разузданог живота у тренутку. Естетика ових спотова такође је врло проблематична, јер су у њима девојке одреда приказане као хиперсексуализоване порно звезде, док су мушкарци стилизовани као родно неутрални пајаци и страшила чија се привлачност огледа искључиво кроз статусне симболе које поседују.
Дечацима се, дакле, у текстовима поручује да треба да постану богати криминалци, а девојчицама проститутке, чак не између редова, већ сасвим отворено и недвосмислено. Оваква дефиниција успеха и подела улога сасвим је у складу са теоријама одређених аналитичара који тврде да западне силе немају никаквог интереса да се на овим балканским просторима формирају озбиљне и уређене државе на одређеном економском и цивилизацијском нивоу, већ искључиво зависне и сиромашне колоније са корумпираним елитама и регионалним нарко картелима који, под покровитељством обавештајних служби, међусобно сарађују.
АМЕРИЧКИ ТРАГ
У том смислу не треба бити превише изненађен сазнањем да је горепоменута ИДЈ продукција 2017. године постала део Јунајтед групе (Унитед Гроуп), локалног медијског конгломерата који је у власништву гигантског америчког инвестиционог фонда Кохлберг, Кравис и Робертс (ККР гроуп), којим управља бивши директор обавештајне агенције ЦИА у пензији, Дејвид Петреус.
„Музика, посебно у ово данашње дигитално и брзо доба, помера све границе и тако отвараа путеве свим другим креативним индустријама. ИДЈДигитал је решен да буде у првим редовима дигиталне револуције која ће редефинисати свет мултимедија и забаве у 21. веку“, изјавили су Андреј Илић и Ђорђе Трбовић, оснивачи и директори компаније приликом потписивања уносног уговора са Јунајтед групом. Они су наводно добили око три милиона евра за тај трансфер од чега су, по уговору, највећи део морали да уложе у прављење ТВ канала и побољшање продукцијских услова.
Поред тога незванично се може чути да су добили и моћног спонзора који им је омогућио да манипулишу „трендинг листама“ и бројем прегледа на јутјубу, што је изузетно важно оружје у креирању (не)укуса и утицају на поводљиве и младе појединце по систему „куд сви Турци, ту и мали Мујо.“ Посебно је занимљиво да ниједна од поменутих ИДЈ песама није на посебном јутјуб режиму садржаја за одрасле, који захтева уписивање личних података ради контроле узраста корисника, док је родољубива песма Београдског синдиката „Догодине у Призрену“ стављена управо на такав режим, који битно ограничава приступ и број прегледа, јер је наводно спот садржао узнемирујуће слике.
ДАЛСОВА ДОКТРИНА
Да ли је и у случају ККР групе у питању само пуки, комерцијални интерес, или се иза брда ваља и врло перфидан, дугорочан покушај културно-политичког инжењеринга? Агресивно деловање кроз културу, односно потискивање и затирање високе културе и народне традиције и промовисање туђинског поткултурног смећа, кича и шунда, одавно је постало модус операнди западне глобалистичке агенде. Ради се о једној врсти специјалног рата који своје отровне плодове треба да донесе у деценијама које тек следе. Познато је да је у Русији почетком деведесетих процурела тзв. Далсова доктрина (названа по Алану Далсу, директору ЦИА-е), апокрифни тајни документ, чија се аутентичност оспорава, а по коме су САД још од шездесетих година прошлог века почеле плански да уништавају СССР тако што су корумпирале руску омладину најгорим и најштетнијим садржајима из свог арсенала популарне културе, све у циљу кварења морала и духа руског народа.
Ако тако поставимо ствари, тешко је очекивати од генерације која одраста на оваквој музици и оваквом погледу на свет да у будућности покаже и најминималније интересовање за национална питања и спремност на било какву жртву у име колектива. То је по националну ствар опасније од било каквих обојених револуција и бочних удара, јер таква приглупа, обескорењена, обездуховљена, материјалистичка, себична и искључиво сопственим нагонима вођена омладина постаће лак плен за будуће предаје територија и ресурса, али и за свакакве друге политичке манипулације и туђинске пројекте. Па, ако затреба, и за неку нову Југославију.
Нова, мутирана инкарнација југоносталгичарског идеала „братства и јединства“, заснована овог пута не на солидарности светског пролетеријата, народноослободилачкој борби и самоуправном социјализму, већ на заједничком тржишту (умреженом међународним капиталом), балканском кафанском хедонизму и већ развијеном провинцијалном, колонијалном менталитету такође је једна од очигледних нуспојава овог диригованог медијског феномена.
У том светлу треба посматрати бесомучно мазохистичко форсирање „симпатичних“ хипстер талибана Џале Брата и Бубе Корелија, чија је продукцијска кућа Империја нека врста босанског ИДЈ-а. Ова двојица Сарајлија, заједно са Ацом Лукасом, напунили су београдску Арену за новогодишњи дочек, а у томе их нимало није омело то што су у јавност пред сам концерт изашле њихове изјаве са почетка каријере када су позивали на линч Срба и поручивали преко свог јутјуб налога како све Србе треба вешати на врбе.
ДУХОВНИ ГЕНОЦИД
Како заштити децу од оваквог смишљеног и систематичног тровања? Потребно је за почетак обратити пажњу на то шта слушају, шта гледају и прате, о чему причају и како резонују. Већина родитеља, нажалост, нема ни времена ни воље да се озбиљно позабави својом децом, већ их препушта нихилистичкој стихији која вреба из различитих медијских канала, било да се ради о ријалити програмима или накарадној музици. Важно је разговарати са децом, прићи им са разумевањем и другарски и указивати им на неприхватљиве и непримерене текстове и садржаје на интернету и телевизији. Објаснити им куда води такво понашање коришћењем примера из свакодневног живота који су им познати и разумљиви.
Такође, уопште није лоша опција у случају горепоменутих песама да се из њих извуку текстови и да се они анализирају за себе, без ритма и музике. У тим случајевима деца често и сама могу лако да прозру њихову баналност, глупост и потенцијално штетну поруку. Илузорно је очекивати да ће деца слушати музику која ће се нама допасти. Родитељи наших родитеља беснели су због Битлса и Ролинг Стонса, које су сматрали непримереним дивљацима, да би после наши родитељи слично реаговали када би чули да слушамо Гансе или Нирвану. Бунт против родитељског ауторитета и укуса незаобилазан је део одрастања.
Али овде није реч о томе. Овде је реч о спречавању духовног и менталног геноцида који се кроз медије и масовну културу плански спроводи над будућношћу овог народа. Ако данас не реагујемо, сутра ће већ бити касно.
Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.
