Прочитај ми чланак
Академик Коста Чавошки објавио је прву политичку биографију Николе Милошевића, под називом Никола Милошевић: Карактер као судбина.
Зашто је Никола Милошевић био једини интелектуалац којег су се политичари бојали? Ко је физички нападао Николу Милошевића и зашто? Сазнајте истину о једином правом српском либералу с краја двадесетог века!
Из предговора
После младалачког скојевског и потоњег партијског искушења, као учен и изнад свега частан човек, Никола Милошевић је брзо, најпре у властитим мислима а потом и у својим јавним речима, раскрстио с комунизмом. Већ 1966. године, у време када је то могло бити опасно, а по наставнички посао на факултету и погубно, он је на велика звона огласио своје иступање из Савеза комуниста, с образложењем да не може бити у партији која се служи лажима.
Но, Никола Милошевић не би био оно што јесте да се није подухватио много озбиљнијег задатка да марксизам и на њему засновану идеологију оспори на оном, неупоредиво тежем, теоријском плану. То је учинио у неколиким врсним радовима, али је био најдалекосежнији у својој књизи Марксизам и језуитизам. Такви радови су га учинили родоначелником политичког антибољшевизма, толико заслужним за рушење лењинистичке и уопште марксистичке идеологије, да је једнога тренутка тадашњи први човек Совјетског Савеза, Јуриј Андропов, лично затражио од тадашњих српских и југословенских власти да га уклоне с универзитета и потом ухапсе. Када је потом на састанку Председништва ЦК СКЈ генерал Никола Љубичић затражио да се одмах изађе у сусрет оправданим захтевима друга Андропова, Јован Деретић, декан Филолошког факултета, рекао је да док је он на том положају нико не може Николу Милошевића са посла истерати. Друга срећна околност била је смрт Јурија Андропова, која је убрзо уследила, па се све завршило на забрани Николи Милошевићу да иступа у свим ондашњим јавним гласилима.
Док је једино било могућно слободно деловање независних интелектуалаца, Милошевић је томе приступао с горљивом страшћу и врсном памећу. А када је у посттитовској ери наступила могућност и организованог опозиционог деловања није оклевао. Године 1985. приступио је Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, крајем 1989. био је један од оснивача Демократске странке, а у пролеће 1991. с неколиким пријатељима и истомишљеницима основао је Српску либералну странку, чији је био дугогодишњи председник, а потом и почасни председник.
Коста Чавошки
