Прочитај ми чланакЗашто се све отуђенији и омраженији естаблишмент Европске уније готово панично плаши гласа народа?
© AP Photo/ JUSTIN TALLIS
Од времена пада Берлинског зида, распада Варшавског пакта и СССР-а, слома реалног социјализма као политичко-економског система и у тријумфалистичком заносу објављеног „краја историје“, победничке земље Запада (САД и ЕУ) су до невероватних граница, често до нивоа „свете краве“, уздизале сопствени политички систем и његове „вредности“, неретко га и намећући остатку човечанства.
Ради се, наравно, о демократији чији је најдиректнији облик — референдум као начин изјашњавања народа о одређеном питању у вези са функционисањем заједнице.
Ипак, упркос декларативном залагању и непрестаном исказивању подршке и привржености демократским принципима кроз разне бирократске флоскуле о „поштовању изборне воље народа“ или „поштовању резултата референдума“, естаблишмент ЕУ и њених држава чланица се према резултатима избора, а још више резултатима референдума, односио амбивалентно и, изнад свега, крајње арбитрарно.
Примера за то је прегршт. Од признавања резултата референдума о отцепљењу БиХ од СФРЈ 1992. године, упркос изостанку предвиђене двотрећинске излазности (излазност је била 64 одсто) и непризнавања референдума српског народа у Хрватској и БиХ, затим увођења краткотрајних и неефикасних санкција Аустрији 1999. због уласка Слободарске партије Аустрије и њеног тадашњег лидера Јерга Хајдера у Владу, признавања крајње сумњивих резултата референдума о независности Црне Горе 2006, преко практичног игнорисања одбацивања Европског устава на референдумима у Француској и Холандији 2005. године, кроз његово „препакивање“ у Лисабонски споразум и даље усвајање у парламентима држава-чланица и кампање застрашивања бирача у Ирској да га, после првобитног одбијања на референдуму 2008, из другог пута 2009. ипак усвоје, па све до присиљавања Јоргоса Папандреуа, некадашњег грчког премијера, да 2011. године одустане од референдума о пакету помоћи еврозоне у замену за мере штедње у Грчкој којима се ни данас не види крај.
Врхунац свега наведеног свакако представља непризнавање референдума на Криму 2014, глатко прелажење преко резултата Ципрасовог референдума 2015, игнорисање захтева опозиције у Црној Гори за референдум о уласку у НАТО, неуспели покушаји најпре застрашивања бирача у Великој Британији на гласању за „брегзит“, а потом захтева за његовим понављањем, као у ирском случају, па све до претњи Милораду Додику и Виктору Орбану „да се не играју ватром“ и „да ће сносити последице“ због прошлонедељног, односно јуче одржаног „празника демократије“.
А нових сличних захтева широм Европе је све више и више. Оно што је све очигледније, поред не много скривеног става европског естаблишмента да бирачко тело треба да буде нека врста зомбиране масе која својим гласовима ћутке аминује донете одлуке отуђених елита и његовог све израженијег паничног страха од нежељених исхода избора или референдума, јесте како ширење „референдумског вируса“ из центра ка периферији ЕУ, тако и својеврсна „силазна путања“ у оштрини реаговања на „дан после“.
Наиме, заокупљен покушајима крпљења рупа и попуњавања зјапећих пукотина на све трулијој брани пред све јачим ударима цунамија кризе еврозоне, мигрантске кризе, лавине евроскептицизма, итд, као и због скоро филмске брзине којом се све то дешава, растрзани естаблишмент ЕУ на нове, ситније напрслине реагује све слабије и слабије, губећи контролу над ситуацијом.
Оно што је рађено Ирској или Грчкој, што се сада чини Русији или чиме се, засад на нивоу „празне пушке“, прети Мађарској или Републици Српској, ни у сновима се није могло Француској или Холандији, па ни Аустрији на дужи рок, а сада не може ни Великој Британији или Швајцарској, истина нечланици ЕУ, где је још 2009. године, упркос „оштрим протестима“ и „гласним негодовањима“ из „заједнице демократских и хуманих вредности“, на референдуму изгласана забрана даље изградње минарета (ових дана најављује се иницијатива за нови референдум, овај пут о забрани ношења бурки).
У оба случаја, иницијатор референдума је националистичка, са становишта „демократских вредности“ ЕУ, екстремистичка Швајцарска народна партија, која је већ 13 година прва по броју гласова на изборима (на последњим савезним изборима 2015. године освојила скоро 30 одсто гласова, што је њен најбољи резултат у историји). Подсећања ради, мултикултурална и вишејезична Швајцарска, где су референдуми готово редовна појава, важи за једну од земаља са веома дугом и неупитном демократском традицијом. Референдумски „дух из боце“ је пуштен из центра и незадрживо се шири ка периферији, без наговештаја да ће се зауставити или бити враћен у боцу. То су схватили и Орбан и Додик. Ко је следећи?
