Прочитај ми чланакУ тренутку када снажно делују студентски покрети, протести и иницијативе за отпор режиму, поставља се кључно питање: ко има морално право да предводи такво нешто? Не по функцији, не по утицају, већ по личном и професионалном интегритету. Ко данас може да стане испред студената, грађана и академске заједнице и представља вредности какве су правда, истина, слобода и јавни интерес?
Универзитет је институција која би требало да буде савест једног друштва. Уместо тога, годинама је предмет политичког утицаја и кадровских манипулација. И управо из тог контекста долази једна алармантна појава: у јавности се појављују идеје да би актуелни ректор Универзитета у Београду, проф. др Владан Ђокић, могао бити укључен у неку форму студентске или друштвене листе. То је дубоко проблематично.
Подсећам да је Ђокић 2014. био члан радне групе за пројекат “Београд на води”, где је својим одсуством са кључне седнице фактички омогућио покретање урбанистичког процеса супротног јавном интересу. Године 2021. постаје ректор не вољом академске заједнице, већ преиначеном одлуком Савета Универзитета, тела у коме седе представници изабрани од стране државе. Његова блискост са владајућом странком није више питање процене, већ континуитета понашања — продужења уговора “под директивом” партијски подобним професорима, упркос правним препрекама и недвосмисленим доказима о незаконитости.
Не може неко ко је био спреман да урушава аутономију Универзитета, ко је део система политичке контроле и партијске клијентелe, да сада буде симбол отпора. То није питање личне симпатије или антипатије — већ питање елементарне логике и правде. Онај ко је већ једном пристао да делује у интересу власти, учиниће то поново.
Ако тражимо алтернативу, она постоји. И то не у фиктивним “независним” фигурама које су део истог круга утицаја, већ у онима који су годинама показивали интегритет, доследност и спремност на жртву. Две личности посебно заслужују да буду озбиљно размотрене као моралне и интелектуалне вертикале и зато их препоручујем вашој пажњи — проф. др Мило Ломпар и проф. др Бранислав Ристивојевић.
Ломпар је годинама један од ретких гласова који доследно упозорава на духовну и политичку колонизацију Србије, на уништавање институција, губитак идентитета и системску корупцију. Није се ангажовао политички, али јесте говорио тамо где је било најтеже — на медијима, трибинама, у академским круговима. Његов глас је увек био глас за суверенизам, за културну независност и отпор симулираној демократији. У једном тренутку деловало је као да ће се приклонити “Прогласу”, иницијативи за коју се показало да је део већ утабане и безопасне „опозиције“. Његова одлука да одустане од наступа на трибини са њима вратила је поверење. Није дозволио да буде инструментализован. Остао је доследан путу који је сам изабрао — путу суверености, родољубља и моралне чврстине.
С друге стране, проф. др Бранислав Ристивојевић, правник и бивши декан Правног факултета у Новом Саду, сведочи о интегритету кроз конкретну цену коју је платио за своја уверења. Смењен је са функције јер је, мимо званичне политике, повео студенте у амбасаду Руске Федерације ради добијања стипендија — гест који је био чисто академски, али политички непожељан. Током пандемије, јавно се залагао за поштовање људских права, право на слободан избор и критиковао наметнуте мере. У времену кад је страх био инструмент власти, он је бирао да буде глас разума и правде.
Нити Ломпар нити Ристивојевић неће трчати да предводе протесте или преузимају улоге. Али управо зато имају моралну тежину да буду симболи. Њихово деловање није било реактивно, већ принципијелно и дугорочно. Ниједан од њих није пристао на компромис. И због тога — и само због тога — можемо веровати да неће ни сутра.
У времену кад се лажна решења нуде као спасиоци, потребно је више него икад да се сетимо ко је остао усправан кад је било најтеже. А такви људи нису производ система — већ отпор њему.
