Једини човек који је имао истински ауторитет међу присталицама Двери и који га и данас има је садашњи председник Српског покрета Двери. То се видело и на Оснивачкој Скупштини покрета када је добио подршку свих делгата, уз само 4 уздржана гласа. Поред тога и већина чланова бившег Старешинства и скоро цело Руководство је дало подршку новој организационој форми Двери и новом Председнику. Тако да је једини настављач идеје Двери, онај који је никад није ни одбацио – Бошко Обрадовић.

Као човек који је са људима из Двери од 2002. године, наравно да ми није свеједно да гледам и слушам оптужбе од својих дојучерашњих блиских пријатеља, али знам и верујем да све то тако мора бити и да ће наша дверјанска борба на крају дати позитивне и велике резултате.
Од мога првог учешћа у дверјанској борби, на Сабору српске омладине 2003.године у манастиру Студеници, мене је привукла неугасива и непотрошива енергија младих људи, људи из моје генерације, који су се борили за очување и промоцију светосавских вредности. Надам се да је то привукло и председничког кандидата Двери на изборима 2012. године, који се такође у то време прикључује заједници младих људи окупљених око организације Двери.

Поред свих људи који су били ангажовани око организовања Сабора српске омладине те године у Студеници, један човек се истицао међу свима. Први је устајао, задњи је легао, дочекао је свакога, испратио је свакога госта, а поред свих тих обавеза он је стизао и да послужује све људе за време ручка. На предавањима је његова реч била најубедљивија и најлепше срочена. Једном речју човек је имао највише харизме – благодати Светог Духа – од свих нас. Тада сам први пут чуо да се тај момак зове Бошко Обрадовић и да је он уз Бранимира Нешића оснивач Двери.

Од тада па до данас, ствари се нису много промениле. Ко је имао привилегију да сарађује са Дверјанима, зна да је тај човек највише радио и да се жртвовао за нашу идеју. То је био и свима нама путоказ и пример, да и ми дамо све од себе, да се трошимо до задњег атома енергије, јер смо имали на кога да се угледамо и да видимо човека који се не фолира и не хвата кривине.

Тај човек је својим личним животом, а не причом и демагогијом, многе од нас привукао и везао за Двери. Наравно да од обичног смртника не треба правити идола, и да Бошко и Двери не би толики траг оставиле међу Србима да ту није било и много других вредних људи, али грех би био пред Богом и пред својом савешћу када би сада причали да то није било тако.

Зато ми сада изгледају смешне и жалосне изјаве дверјанског председничког кандидата из 2012. године, да је он правни и идејни настављач Двери?!

Једини човек који је имао истински ауторитет међу присталицама Двери и који га и данас има је садашњи председник Српског покрета Двери.

То се видело и на Скупштини покрета када је добио подршку свих делгата, уз само 4 уздржана гласа. Поред тога и већина чланова бившег Старешинства и скоро цело руководство је дало подршку новој организационој форми Двери и новом Председнику. Тако да је једини настављач идеје Двери, онај који је никад није ни одбацио – Бошко Обрадовић.

О самозванцима који желе да присвоје ову племениту идеју као своју, можемо само да гледамо са жаљењем и са надом да ће им се разум просветлити и да ће изаћи из моралне таме која их је сада обузела.
Свим члановима Српског покрета Двери поручујем да наше време долази и да су зато сада толики напади на наш покрет и на људе који га представљају.

Као што је тмина најгушћа пред свитање, тако је и сада на српској политичкој сцени тотални мрак, јер ускоро почиње да се пробија сунце, које ће ускоро обасјати овај светосавски род.

Са Вером у Бога и у српство!

Извор: Двери

Ознаке: Бошко Обрадовић, Иван Костић, Српски покрет Двери