Храброст којом је донио одлуку да исцрпљену Прву армију накратко повуче пред „гвозденом метлом“ Оскара Поћорека, иста је она којом је пркосио варошкој дјеци у Крагујевцу 1867. године, који су га задиркивали због његовог сељачког одијела и говора…

Српски војсковођа, војвода Живојин Мишић „послао је у пензију“ аустроугарског војног стратега Оскара Поћорека. Једини неуспјех је претрпио када се залагао да Србија 1918. године, умјесто Југославије, направи државу српскога народа у етничким границама.

КАКО ЈЕ МИШИЋЕВ СИН ОСТАО БЕЗ „ПОЛА КРВИ“

Колико су Колубарска, Церска и друге битке, као и страдање Срба под аустроугарском и њемачком чизмом оставиле трага на будућа покољења показује случај Мишићевог сина Александра, који се почетком Другог свјетског рата прикључио краљевој војсци у отаџбини и Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спаси Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику.

Видјевши да Нијемци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цијела њемачка потјера се дигла за њим.

Успјели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су схватили да умјесто Драже Михаиловића имају само његов шињел.

У затвору су покушали да врбују Александра да ради за њемачку обавјештајну службу „Абвер“, указујући му на чињеницу да је по мајци Лујзи – Нијемац и да у њему тече пола њемачке крви.

На то им је Александар одговорио: „Ту половину ваше крви источили сте ми на Колубари“. Послије неуспјелог врбовања, Александар Мишић стријељан је 18. децембра 1941. године.

Цијела Мишићева породица слиједила је у Другом свјетском рату судбину типичне српске породице која је била против Нијемаца, али на различитим странама.

Александар је био на страни Михаиловића и то је платио главом, средњи син Радован одведен је у заробљеништво у Њемачку, а најмлађи Војислав, који је био симпатизер комуниста, преживио је Голи оток.

Живојин Мишић и његова супруга Лујза Крикнер, Њемица са којом је 38 година био у браку, имали су три сина и три ћерке.

Лујза је жртвовала све због љубави, доживјела девету деценију, а све своје драге сахранила. Живојин је умро 20. јануара 1921, а Лујза 1956. године.

Пред крај живота, огорчена што су јој Нијемци убили сина, Лујза је из протестантизма прешла у православље, узевши име Магдалина.

„ЦРНА РУКА“ ПРОТИВ ВОЈВОДЕ

Живојин Мишић је на самом почетку своје четрдесетогодишње војне службе био учесник српско-турских ратова /1876—1878/ као питомац-наредник, а касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства.

Осим четворогодишње Артиљеријске школе, завршио је аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође, учествовао је у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године.

Пуних шест година предавао је стратегију на Војној академији, а након „Мајског преврата“ био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића.

Ипак, реактивиран је већ 1909. године током анексионе кризе, на лични захтјев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је поставио за свог помоћника. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника – био му је десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапријеђен у чин генерала.

По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин и то поново „заслугом“ официра припадника „Црне руке“, који су имали велики утицај на српску политику и војску након свргавања династије Обреновића.

Међутим, пред само избијање Првог свјетског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији.

Мишић је спасио ту армију од расула и претворио је у формацију способну за борбу. Инсистирао је на дубљем повлачењу, скраћењу фронта цијеле српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдијевање.

То његово „коцкање“ се исплатило, пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у српском контранападу. За заслуге и извојевану побједу Мишић је 4. децембра 1914. године унапријеђен у чин војводе /маршала/.

Мишић је био склон изненадним одлукама и није волио повлачење. Након новог здруженог напада њемачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово и Метохију, Мишић је предложио да се изврши контранапад.

Овај приједлог одбили су остали команданти армија на састанку у Пећи и услиједило је повлачење. Након тога, Мишић је предао команду армије и отишао на лијечење у Француску.

ОД СВОЈЕГЛАВОГ ГЕНЕРАЛА ДО МАРШАЛА /ВОЈВОДЕ/

Мишићево војно „ремек-дјело“ јесте побједа на Колубари, послије које су Аустроугари потучени, а њихове најбоље јединице трчећим кораком, дословно, напустиле Србију.

Битка је почела 16. новембра. Првих пет дана протекло је у огорченој одбрани Срба. Неуспјели напад Аустроугара претворио се у напредак онога трена када српска војска више није имала чиме да се брани и када је људство почело да посустаје због вишемјесечних напора.

Истовремено, француска пошиљка граната коначно је стигла у Солун, али су чауре биле дуже за 2,5 центиметра. Не могавши да чека, Србија је прихватила контингент у Нишу, гдје су вађени шрапнели, а чауре брзометно возовима пребациване у Крагујевац на скраћивање, а одатле на фронт.

Схвативши безизлазност ситуације, у Врховној команди одлучили су да скрате фронт и повуку војску на исток. Радикалан захтјев Живојина Мишића, који је команду над Првом армијом добио послије рањавања Петра Бојовића, да се његова армија повуче двадесетак километара дубље уназад ради одмора, одбијен је.

На упозорење да крши наређење, Мишић је понудио да неко други преузме Прву армију. Али, нико се није усудио.

Логика Генералштаба била је јасна: ако се Прва армија повуче више него Друга армија и Ужичка војска, оставиће њихова леђа незаштићена, па би непријатељска војска могла потпуно да уништи српске снаге.

Повлачење је извршено, Београд је напуштен 30. новембра, а већ сљедећег дана Аустроугари су славодобитно ушли у град, јављајући у Беч и Берлин о великој побједи.

Мишић је главнину бораца повукао чак 19 километара на исток, потпуно свјестан ризика, али и потребе да се његови људи два дана поштеде борбе, како би вратили психо-физичку снагу.

Генерал је био упућен и у релативно низак морал непријатељских војника, као и успорено напредовање усљед блатњавог и брдовитог терена.

Аустроугари су направили велики пропуст. Осим што су предуго славили улазак у Београд, док је и сама Европа очекивала да Србија сваки час капитулура, Оскар Поћорек, командант Балканске војске, према свједочењу историчара и савременика, „пландовао“ је увјерен да је Србија већ готова.

Заслијепљен жељом да се освети за пораз на Церу, али и да савлада нацију према којој је, као и други високи званичници Аустро-угарске, гајио патолошку мржњу, Поћорек није увидио прилику насталу Мишићевим повлачењем.

Два дана касније, Мишић обавјештава команду: „Изгубљена воља за борбом, поремећај у дисциплини, премореност, апатичност према рату – све је то сад ишчезло! Све је спремно да се крене напред, заборављајући дотадашње патње и многе друге оскудице“.

„Пробудите се људи, освестите се! Ако сад Швабу не задржимо, никад га не задржасмо. Ако допустимо да нас сад прегази, пропали смо… А кажем вам – кад га протерамо, биће велике тутњаве, направиће се чудо да ће цео свет сеирити““ – поручио је Мишић војницима.

Опуштену команду Балканске војске под Поћорековим заповједништвом шокирао је јак артиљеријски удар српске војске, која је 3. децембра кренула у противнапад. У сљедећа два дана, Прва армија успјела је да сломи кључни 16. корпус и примора аустроугарску Шесту армију на повлачење на лијеву страну Колубаре.

Као што је претходно придобио команду да се не повлачи превише десетак дана раније, Мишићу је сада било наређено да не напредује пребрзо не би ли се очувала веза са Трећом армијом. Међутим, успјех у протјеривању непријатеља био је толики да Мишићу није падало на памет да напад успори.

О стању у Србији и слому аустроугарских трупа Лондон је 6. децембра извијестио британски амбасадор у Београду: „Српска офанзива напредује бриљантно“. Нешто касније, бугарски посланик у Нишу јавља својој влади: „У посљедњих пар дана Срби су заробили генерала, 49 официра, 20.000 војника, као и 40 топова и много ратног материјала“.

За ванредне заслуге у борби са непријатељем Живојин Мишић добио је чин војводе, док је његов такмац на супротној страни Оскар Поћорек – пензионисан.

УЛОГА „ДРЕНОВКА“ У ФОРМИРАЊУ ВОЈСКОВОЂЕ

Мишић је добио четири Карађорђеве звезде и Легије части, осим осталих многобројних страних и домаћих одликовања.

Снагу воље Живојин Мишић је стекао, према сопственом сјећању, још у дјетињству. Многима је позната епизода када је одбио да батина свог школског друга, који је нешто скривио.

Учитељ га је за то казнио шамаром и клечањем у ћошку, али то свеједно није натјерало Жућу /надимак Живојина Мишића којим су га звали његови школски другови, али и касније, као војводу/ да узме дреновак у своје руке.

Дјетињство је умногоме одредило личност Живојина Мишића. Тада је стекао осјећај за правду и, како су наводили његови биографи, некад чудну, скоро религијску посвећеност малим и наоко обичним стварима.

Храброст којом је донио одлуку да исцрпљену Прву армију накратко повуче пред „гвозденом метлом“ Оскара Поћорека, иста је она којом је пркосио варошкој дјеци у Крагујевцу 1867. године, који су га задиркивали у због његовог сељачког одијела и говора.

Све те особине довеле су до ситуације да средином 1916. године Мишић поново буде постављен за команданта Прве армије, која је зауставила и натјерала на повлачење бугарску војску у бици код Гоничева, ослобађајући Битољ.

Пред крај Првог свјетског рата, у јуну 1918. године, замијенио је формацијско мјесто са генералом Бојовићем и постављен је за начелника Штаба Врховне команде.

Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године и за два и по мјесеца ослобођена је Краљевина Србија.

Мишић никада није паничио и имао је ауторитет код војника. Када су регента Александра Карађорђевића неки високи официри, након Колубарске битке, питали зашто је дао чин војводе својеглавом Мишићу, Алкександар /који је и сам често имао несугласице са Мишићем/ одговорио је лаконски:

Мишић је сачувао хладну главу и онда када су је многи изгубили.

ШТА ЋЕМО СА ХРВАТИМА?

Након што је Војска Краљевине Србије ослободила земљу и протјерала Аустроугаре из БиХ и са територија на којима је формирана касније Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија, према наређењу регента Александра Карађорђевића, Мишић је отишао да се међу Хрватима, на лицу мјеста, увјери какво је тамошње расположење за заједничку државу.

По повратку, без длаке на језику, реферисао је Карађорђевићу: „Након свега што сам тамо видео и чуо, дубоко сам зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали идејама о некаквом братству и заједништву са Хрватима“.

Мишић је предложио Александру сљедеће: „Да им дамо државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају“.

„А, границе, шта ћемо са границама?“, питао је Александар.

„Границе ће бити тамо где их ми повучемо. Не где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где језик и обичаји и традиција налажу, и најзад где се народ по слободној вољи определи“ – одговорио је Мишић.

Александар је на то констатовао: „То би Италијани оберучке прихватили“, а Мишић је тад одговорио: „Нека им је са срећом. Нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима усрећити нећемо.“

Међутим, жеља извјесних, прије свега западних дипломатских кругова, страх Далматинаца да ће Италијани узети сва острва, због чега су поручили Београду да ће потписати уједињење без обзира на став Загреба… све је то довело до попуштања Карађорђевића пред идејом југословенства.

Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније прерасла у Краљевину Југославију.

КО СМЕ, ТАЈ МОЖЕ!

Војвода Живојин Мишић умро је 20. јануара у Врачарском санаторијуму. По рјешењу Министарског савјета, сахрањен је о државном трошку.

Хладно зимско јутро, 21. јануара није омело хиљаде Београђана и придошли народ да одају посљедњу пошту побједнику са Куманова, Битоља, Колубаре, као и из Солунске офанзиве.

Српске новине писале су да је „умро највећи војник наше историје, врли и слављени војвода Живојин Мишић“. Кроз Официрски дом дефиловао је народ да му ода посљедњу пошту, достојанствено и тужно.

Историчати биљеже да су стигли и сељаци из његовог Струганика у копоранима и шајкачама. Донијели су војводи шљиве „шефтелије“ из његове баште.

Сељанке су биле обучене у кецеље планинки, коју је некада носила и Анђелија, мајка Живојинова у вријеме муже крава крај колиба испод Маљена и Сувобора. У торби „шареници“ донијеле су мало сира и погаче.

„Народ је изгубио војводу. А горе, у небеској Србији, Радован и Анђелија дочекују тринаесто дијете“, шапутали су сељаци из Струганика.

Мишић је три пута просио Лујзу, одбио је наредбу да крене у напад на Аустроугаре све док се војници не одморе, одбио је да успори контранапад послије кога Поћорекових снага у Србији више није било, одбио је да се усагласи са Александром Карађорђевићем о стварању Југославије…

„Живот је вечна борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред“ – то је био чувени мото легендарног војводе, који је примјењивао и у сопственом, бурном, али славном животу.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито имао пет жена, а умро сасвим сам https://t.co/R3NJaktcr1

— СРБИН инфо (@srbininfo) January 21, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: vidovdan.org

Ознаке: Војвода Живојин Мишић, српска историја