Прочитај ми чланакБиблија је књига написана под божанским надахнућем, али од стране људи. Куран је књига теоретски, ако не технички, написана од стране Бога. Прва књига је производ божански надахнутог људског деловања и писања, друга је производ самог Свевишњег
Религијска расправа једна је од највећих неприлика у које човек може да упадне, не само са другим људима, већ и са самим собом.
Ако говоримо о препирци са другим човеком, практично је немогуће изаћи као победник: ствари се мере различитим мерама, углови гледања су међусобно толико супротстављени да све што изговорите у ушима овог другог звучи бесмислено, црно је бело а бело је црно.
Ако сами са собом покушате да извагате чињенице и дођете до истине, чак и ако сте потпуно отвореног ума и на неутралном стајалишту, врло брзо схватите да је у питању немогућа мисија: постоји превише међусобно контрадикторних „чињеница“, превише супротстављених „истина“.
Једно од најтежих интелектуалних бојних поља са религијама у вези јесу њихови свети текстови, и питање који су текстови тачни и исправни, који су од Бога а који нису. Свакако зато што су свети текстови оно на чему религије почивају. Када говоримо о две највеће светске религије, хришћанству и исламу, причамо пре свега о Библији и Курану.
Постоји једна фундаментална разлика између ове две књиге, а она се састоји у природи њиховог настанка. Но, не трчимо пред руду, идемо редом.
Библија је реч која долази из грчког језика, „та библиа“, што значи „књиге“. Заправо је у питању збирка текстова бројних аутора који су настали у периоду од неких хиљаду година, од Мојсијевог Петокњижја у Старом завету па све до апостолских посланица у Новом.
Све што се налази у Библији написано је — верују хришћани — под божанским надахнућем, дакле, у том смислу је дошло од Бога, али осим у ретким случајевима (рецимо у Петокњижју, или у јеванђељима када се цитира Исус Христ) нису у питању дословно Божије речи; у сваком случају, ради се о знањима и учењима које је Бог слао људима преко својих пророка.
Основна хришћанска учења могу се наћи у Светом писму: Стари завет је важан зато што најављује долазак Исуса Христа, а Нови завет зато што испуњава то обећање. Из тог другог дела Библије хришћани извлаче своје најважније догме. Поменимо неке. Бог има три личности: Оца, Сина и Светога Духа. Они су једно. Да би спасао грешно човечанство од вечног проклетства, Син се оваплотио на Земљи: то је Исус Христ, који је распет да би спрао наше грехе, и који је потом васкрснуо и вазнео се на Небо. Спасење је могуће кроз Христа, вером у Њега, и искреним покајањем као унутрашњим доживљајем.
Скоро се свему изреченом Куран (што дословно значи „рецитација“) снажно противи, али пре тога неопходно је рећи шта је Куран, тачније, шта муслимани верују да је Куран.
За почетак, у питању је најлепше књижевно дело икада написано на арапском језику, и једно од најлепших уопште. То није никакво муслиманско веровање, мада ћете то често чути од њих; не, то је просто неко опште цивилизацијско сагласје људи који му приступају на неутралан и световни начин.
Међутим, то на страну, Куран је — верују муслимани — чиста и неизмењена реч Божија коју је Алах током периода од 23 године диктирао Мухамеду кроз анђела Гаврила, након чега је Мухамед ту поруку преносио својим следбеницима који су је потом записивали и све то склопили након пророкове смрти. Куран је написан у првом лицу: у њему, Бог се обраћа људима и то најчешће у множини као „Ми“, ређе у једнини као „Ја“.
Дакле, Библија је књига написана под божанским надахнућем, али од стране људи. Куран је књига теоретски, ако не технички, написана од стране Бога. Прва књига је производ божански надахнутог људског деловања и писања, друга је производ самог Свевишњег.
То је фундаментална разлика због које хришћани не третирају Библију са истим степеном поштовања као муслимани Куран, и то из једноставног разлога: муслимани Куран скоро па обожавају (скоро!) зато што је, будући реч Божија, нешто најближе Богу што постоји, зато што је најдиректнији увид у његову мудрост, зато што је његово постојање ултимативни доказ Божије љубави према људима.
Као што рекосмо изнад, Куран се снажно противи свим постулатима хришћанства који су горе изнесени, упркос томе што признаје све старозаветне пророке а посебно Аврама, Мојсија и Исуса. Како то? Куран тврди да су поруке које је Алах слао преко својих изабраника временом корумпиране и измењене те упрљане лажним веровањима, тако да оно што сада пише у Библији, и у Старом и Новом завету, није оно што је писало на почетку када је предато.
Рецимо, Куран тврди да Бог није тројединичан већ један и јединствен и целовит и недељив, да нема ни родитеља ни деце ни себи равних. Исус је само пророк, други најважнији после Мухамеда, који се родио тако што је Алах оплодио девицу по имену Марија; то, међутим, не значи да је Алах отац Исусов јер „Алах ствара што Он хоће; када нешто одлучи, Он само за то рекне: ‘Буди!’ — и оно буде“.
Алах је Исусу дао јеванђеље и овај никада није тврдио да је Син Божији, али су његови ученици то искривили и почели да обожавају творевину уместо Створитеља те да мењају текст јеванђеља (занимљиво је да савремена схоластика тврди да је заиста постојало изворно јеванђеље које је послужило као узор за писање Јеванђеља по Матеју и Луки, проистекло из најраније црквене усмене традиције).
Даље, Куран каже да целокупна новозаветна прича о хапшењу, суђењу, пресуди, распећу, погребу и васкрсењу Христовом у основи није тачна зато што га „нису ни убили ни распели, већ им се причинило“ те да „га је Алах уздигао Себи“. Другим речима, Бог је незнано зашто обмануо и Римљане и Јевреје и Исусове следбенике и направио да мисле да је неки други човек Исус или да мисле да је ту човек Исус иако никога ту није било.
Сада смо, међутим, отишли у догматске разлике између ислама и хришћанства које је ваљало узгред поменути јер су релевантне за причу о разликама између Библије и Курана, али нема смисла с њима ићи предалеко, тако да ћемо на овом месту стати и поново констатовати шта је фундаментална разлика између ове две свете књиге.
Дакле, Библија је књига написана под божанским надахнућем, али од стране људи. Куран је књига теоретски, ако не технички, написана од стране Бога због чега је у првом лицу: у њему се Бог (најчешће у множини као „Ми“, ређе у једнини као „Ја“) обраћа људима. Прва књига је производ божански надахнутог људског деловања и писања, друга је производ самог Свевишњег.
Сличности између Библије и Курана су потпуно друга прича, али најфундаменталнија је свакако та што обе књиге верницима пружају свеобухватни пут ка вечном спасењу (који такође има и својих сличности и разлика).
