Неиспричане приче о биографији човека који је деценијама владао Југославијом Кулоарске приче и легенде водиле до невероватних објашњења правог идентитета.

Интересовање за личност Јосипа Броза Тита, његов идентитет, порекло и биографију, ко је био и одакле је дошао, нису показивали само наши истраживачи и публицисти после 4. маја 1980. године, већ су то чиниле и разне обавештајне службе много раније. У томе је, разумљиво, корак испред увек била америчка обавештајна заједница. Недавно се на сајту Националне обавештајне агенције САД, појавио документ „(б) (3) – П. Л. 86-36“ са којег је скинута ознака о тајности, у којем се констатује да председник Југославије Јосип Броз Тито говори српскохрватски, који му је наводно матерњи језик, али га говори са страним акцентом.

Један од највећих америчких новинара Сајрус Сулцбергер, врхунски познавалац светских геополитичких токова, који се с Титом срео седам пута и разговарао са свим значајнијим државницима света, написао је у „Њујорк тајмсу“ 5. децембра 1943. године:

„О Титовој личности има много теорија. По једној, коју многи сматрају тачном, досад су постојала три Тита. Чим један погине, други преузме његову титулу, одржавајући на тај начин неку врсту бесмртности, као легендарне птице Феникс“.

Откад је Сулцбергер ово написао, о правом пореклу и мисији Јосипа Броза нагађали су и писали многи, а легенде и кулоарске приче водиле су до многих невероватних објашњења његовог идентитета. Тако су једни тврдили да Тито уопште није Јосип Броз из Кумровца, већ њему сличан руски Јеврејин, који га је заменио на руском фронту.

Други су доказивали да је Тито био ванбрачно дете, рођено из „велике љубави“ угледне пољске грофице Марије, која је удајом добила латифундију близу Сегедина, и управника њеног имања Франца Амброза.

Чувајући част удовице, Марија је детету обезбедила изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када младић дорасте за војску. По овој причи, замена идентитета Јосипа Амброза одиграла се у марту 1913. године, када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона Аустро-угарске монархије у Печују. Тако ће Јосип Броз на предлог начелника школе Штанцера поново „оживети“ у Јосипу Амброзу, алијас Титу!

И ту није крај. У причу је ушао и Винстон Черчил, уз претпоставку да је Тито његов ванбрачни син. Међутим, ниједна од ових верзија одговора на „Енигму Тито“ нема озбиљније историјско упориште.

„Срби не би били Срби кад би се помирили с чињеницом да је Броз, њихов вођа, кумровачко сељаче, него су морали да додају и грофовско порекло“, рећи ће пре неку годину у шали Матија Бећковић.

Постоји и верзија да је Титово право име Франц Франсоа Јосеф фон Хабзбург унд Лорен, да је син Франца Хабзбурга и собарице Пољакиње.

Чињеница је да Славка Ранковић, супруга Александра Леке Ранковића, у интервјуима („Политикин Свет“ 1990. и „Вечерње новости“ 1998. године), као и у књизи „Мој живот са Леком“, описује како је непосредно после рата била с Титом у Кумровцу. Био је то његов први одлазак у родно место. И нико га није препознао. Само су неповерљиво вртели главом и говорили:

„Није то наш Јожа“.

Стижемо тако и до већ споменутог сајта Националне обавештајне агенције САД, на коме се појавио документ „(б) (3) – П.Л. 86-36“ с којег је скинута ознака о тајности, у којем се констатује да председник Југославије Јосип Броз Тито говори српскохрватски, који му је наводно матерњи језик, али га говори са страним акцентом. Из приложеног документа очито је да су оперативци ове агенције за ову анализу ангажовали врхунске језичке експерте.

Прво спомињање овог документа, пре неку годину, из пера аутора овог текста, изазвало је невиђену реакцију готово свих значајнијих медија, не само из региона, већ из готово целе Европе. Аутори документа најпре кажу:

„Можда је пре свега корисно дефинисати шта тачно значи `страни нагласак`. Иако свако од нас може препознати такав феномен када се сусретне с њим, већина нас обично настоји да по сваку цену дефинише такву појаву не само општим утиском, већ и изјавом о том утиску, као што је, на пример, `он смешно говори`. То показује да та особа не успева да загосподари у потпуности фонологијом одређеног језика“, наводе аутори, и потом додају:

„Опште узевши, лингвисти тврде да сваки језик има своју јединствену фонологију, одређен број фонема изабраних из теоријски неодређеног броја звукова које је људски гласовни апарат у стању да произведе… Страни нагласак може се дефинисати као покушај замене фонологије матерњег језика за други језик или, да се изразимо на други начин, присуство одређених карактеристика које се обично не појављују у изговору код оних чији је језик о којем је реч матерњи.“

После ових тврдњи даје се кратак преглед извесних фонолошких правила и њихов однос према другим словенским језицима, који је био неопходан ангажованим експертима да би оправдали тврдње да Тито не говори српскохрватски као матерњи.

„Један број словенских језика има карактеристику која се означава као палатализација, термин који се обично користи да се означи ‘меки’ изговор консонаната у језицима као што су руски и пољски“ пише у овој занимљивој анализи и додаје:

„Када се такав сугласник изговара, део језика се подиже према тврдом непцу да би произвео звук свог парњака, слично као што Титово нејугословенско порекло може да објасни његову непристрасност и, доследно томе, успех у разрешавању разних проблема и сукоба етничких група“, пише у фонетској анализи ове америчке агенције, што се чује почетни глас у енглеској речи „ует“ (чита се као „јет“).

Српскохрватски језик спада у категорију језика који немају тако оштру супротност између меких и тврдих сугласника, каква постоји у словенским језицима са активном палатализацијом, као што су: руски, белоруски, пољски, доњи сорбски (доњи лусатијански), горњи сорбски (горњи лусатијански) и источни дијалекти бугарског. Постоје четири истинска мека палатала која се ортографски означавају: ћ, ђ, њ, љ. Са изузетком истинских палатала, ниједан од сугласника се не умекшава. Узмимо за пример фонолошког разликовања речи мани (заповедни начин глагола „манути“) и мањи (други степен придева „мали“). Самогласник „и“ исто се изговара после меких и тврдих сугласника.

На другој страни, они чији је матерњи језик руски (или пољски) вероватно би обе речи изговорили с умекшаним „н“ јер би аутоматски повезали сугласник „н“ с високим предњим самогласником. То је управо Титов изговор српскохрватског језика и он се најбоље описује као „страни акценат“. У документу се посебно истиче да су сви подаци за ову анализу узети из једног јавног излагања које је Тито одржао у јесен 1977. године.

Логично би било, кажу аутори документа, претпоставити на основу анализе Титовог начина говора да он није Југословен, да је можда Рус или Пољак, дакле, идентитет Јосипа Броза се само претпоставља. Чак и ако садашњи Тито није оригинални Јосип Броз, то не значи много. Сва велика Титова остварења, од успешне борбе против Немаца до његовог успона на светској сцени као истакнуте личности и вође Покрета несврстаних, одиграли су се после 1941. године. Дакле, оправдана је сумња да би било какво даље истраживање стварног и правог Титовог идентитета служило било чему више до чисто у академске сврхе, јер „сви су знаци да ће он, као што и сам намерава, ући у историју као Југословен Јосип Броз“.

Аутори у посебном делу анализе издвајају један историјски податак – да је Дража Михаиловић још 1941. године, после првог сусрета са Титом, јавио савезницима да је он сигуран да је вођа југословенских партизана – Рус.

Можда је још важнија чињеница, каже се на крају анализе, да Титово нејугословенско порекло може да објасни његову непристрасност и, доследно томе, успех у разрешавању разних проблема и сукоба етничких група у Југославији.

Извор: Вечерње новости – Иван Миладиновић

Ознаке: Југославија, Иван Миладиновић, српска историја, српски језик, страни акценат, Тито, Титово порекло