Прочитај ми чланакПовезаност српског и јеврејског народа пре свега почива на идеји да смо готово увек заједно стајали на "погрешном крају цеви". Политичка сарадња, нажалост, никада није испратила узајамну наклоност.
Србија и Израел су по много чему сличне земље – обе су територијално мале и налазе се у веома нестабилним регионима, често су на мети критика водећих светских медија и под притиском међународних институција да попусте пред захтевима историјских противника.
Премда су дипломатски односи између Београда и Јерусалима били обустављени од Јунског рата 1967. до 1991. године, пријатељство и заједничка историја српског и јеврејског народа превазилазили су, бар на апстрактном нивоу јавности, политичко-идеолошке разлике које су постојале у овом периоду.
Након посете Томислава Николића Јерусалиму 2012. и затим Александра Вучића 2014. године, израелски премијер Бењамин Нетанијаху је изјавио како је сарадња две земље на „историјском нивоу“.
„Пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике. У модерном добу, наши народи су били уједињени у заједничкој борби и патњи током ужасних година Другог светског рата. Претрпели смо бруталне злочине нациста, а Израел никада неће заборавити улогу Србије у борби против нацизма. То је ваша медаља части, коју поносно носите, и због које сте заувек у нашим срцима.“, рекао је Нетанијаху током Вучићеве посете.
Иако је Нетанијаху превидео чињеницу да у доба Римске републике, која је трајала до 1. века пне., Срби вероватно нису били на Балкану (а и ако јесу, свакако нису познавали јеврејски народ и његове културно-историјске особености), историјске везе два народа су ипак јаке и у контрасту са у реалности непостојећом сарадњом на политичком нивоу.
Повезаност српског и јеврејског народа пре свега почива на идеји да смо готово увек заједно стајали на „погрешном крају цеви“. Трауматично сећање на логоре Аушвиц и Јесеновац било је довољно да оживи дипломатске односе две земље у тренутку када је због (не)дела српске армије у бившим југословенским републикама већина западног света разматрала санкције и војну интервенцију против Београда.
Осим тога, иако је Београд већ у августу 1942. проглашен за „јуденфреи“ (очишћен од Јевреја), Србија је једна од ретких земаља у којој Јевреји никада нису прогањани и убијани од стране домаћег становништва – једино од стране окупатора који су уједно прогањали и Србе.
Међународни притисци на Израел да се повуче из Јудеје, Самарије и делова Јерусалима у многоме подсећа на „косовско питање“ – и Србија и Израел полажу право на територију коју насељавају претежно муслимани, а која је у народу перципирана као „духовна колевка српске/јеврејске културе“.
Чак ни српско признање Палестине – које је произашло из Титове политике „несврстаних“ – није изазвало Израел да призна Косово као независно.
„Ми смо пријатељи одувек и заувек и ништа то пријатељство неће уздрмати, иако се не слажемо са вашом одлуком да признате Палестину“, рекао је својевремено амбасадор Израела у Београду Јосиф Леви.
Али одакле такво чврсто држање при појму „пријатељство“ у свету модерне прагматичне политике интереса?
Можда најбољу полазну тачку, с историјске тачке гледишта, представља Земун у 19. веку.
Наиме, и рабин Јехуда Алкалај, чије су идеје претеча ционизма, и Теодор Херцл, који је зачетник ционизма, живели су у деветнаестовековном Земуну.
Под утицајем српске борбе за ослобођење од Турака и стварање модерне националне државе Србије, рабин Алкалај је зачео идеју о повратку Јевреја у Свету земљу, коју је Теодор Херцл, касније разрадио. Рабин Алкалај се залагао за враћање Јевреја у земљу Израела („Ерец Јизраел“), а своје мисли почео је да шири већ 1834. године.
У књизи „Путеви милине“, Алкалај је писао: „Шта ми Јевреји чинимо? Лутамо из града у град по земљама света и тражимо егзистенцију, али не одлазимо у Ерец Јизраел, па макар тамо јели хлеб суви и пили воду невољнички.“.
Идеје које су зачели Алкалај и Херцл шириле су се као пожар међу локалном јеврејском популацијом. Из тог интелектуалног врела ционистичких идеја, издвојило се још једно веома важно име за историју српско-јеврејског пријатељства – Давид Албала.
Овај сефардски Јеврејин, рођен је 1886. године у Београду. Након што је завршио Прву београдску гимназију, био је изабран за председника локалног ционистичког друштва, а 1905. је основао јеврејско омладинско удружење „Гидеон“.
Као припадник Војске Краљевине Србије учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату. Албала је преживео албанску Голготу, након чега се опорављао на Крфу и у Бизерти. После опоравка, Албала је послат у дипломатску мисију у САД, где не само да је Србији обезбедио ратну позајмицу у износу од милион долара, већ је утицао и на то да српска влада буде прва земља које ће прихватити Балфорову декларацију.
У овом за јеврејски народ историјском документу, Велика Британија је изразила „наклоност успостављању националног дома за јеврејски народ у Палестини“.
Албала је искористио блискост са српским политичарима и племством како би издејствовао да Краљевина Србија и формално подржи декларацију, што се догодило 27. децембра 1917. године. Тако је Србија постала прва земља на свету (пошто се Британија не рачуна јер је предложила декларацију) која је подржала формирање јеврејске државе у Палестини.
У писму које је непосредно након Балфорове декларације Албали упутио из Вашингтона Миленко Веснић, писало је: „Желим да изразим симпатије српске Владе и народа према нашој јеврејској браћи и њиховим напорима да поново успоставе своју вољену земљу у Палестини, што ће им омогућити да заузму место у Друштву народа у складу са својим бројним способностима и неупитним правима. Сигурни смо да ће то не само бити у њиховом интересу, већ и у интересу читавог човечанства… Знате, драги капетане Албала, нема нације на свету која више подржава овај план од Србије.“.
Даље Веснић пише: „Како да не учлествујемо у вашим напорима и туги који трају вековима, нарочито када су се наши земљаци вашег порекла и вере борили за своју српску домовину као наши најбољи војници?“
На крају овог емотивног писма, Веснић закључује: „Биће тужно видети наше јеврејске суграђане како одлазе и враћају се у обећану земљу, али утешићемо се мишљу и надом да ће остати наша браћа, да су нам оставили део свог срца и да ће управо они бити најјача веза између Израела и Србије“.
Српска подршка Балфоровој декларацији покренула је и друге земље да учине исто. На тај начин, Србија је оставила неизбрисив траг у формирању прве модерне јеврејске државе, што за један народ, чији се политички циљеви заснивају на „историјским правима“, није ни мало неважно.
Шта Србија данас чини како би искористила ову помало апстрактну наклоност Израела зарад побољшања политичке сарадње и узајамне међународне подршке, веома је дискутабилно. Добар први корак, којим би се на неки начин искупили за признање Палестине, био би да се Израелу врати имовина која је у Другом светском рату одузета српским Јеврејима.
До тада, чини се да пријатељство српског и јеврејског народа левитира једино у неопипљивом простору колективне свести.
То сам лично осетио једном приликом када сам седео са тројицом момака из Јерусалима. Разговарали смо о актуелној политичкој ситуацији на Блиском истоку, када ме је један од њих упитао: „Знаш ли у коју ће се земљу Јевреји селити ако Израел нестане?“. „У Америку.“, одговорио сам као из топа. „Не. У Србију.“, узвратио је и, видевши збуњен израз на мом лицу, додао: „Србија је једина земља у којој можемо да носимо кипу (традиционална јеврејска капица), а да се нико не окреће за нама и да нам добацује погрдне називе“.
Био сам поносан због тога што је рекао, али уједно и тужан, када сам помислио на све неискоришћене потенцијале – политичке и економске – које Србија као да љубоморно чува у неком сандуку, за који ускоро више нико неће знати где је закопан.
